Page 495 - Thomas Mann - Čarobni breg

Oni pređoše brvno koje je vodilo preko ždrela kojim se leti survavao vodopad, sada
zanemeo zbog zaleđenosti — vodopad koji je toliko doprinosio slikovitosti mesta. Nafta i
Vezal su šetkali po snegu gore-dole ispred klupe zastrvene debelim jastukom, — ispred one
iste klupe na kojoj je Hans Kastorp, nekad, preživljujući neobično žive uspomene, morao da
sačeka da mu prestane krvoliptanje iz nosa. Nafta je pušio cigaretu, a Hans Kastorp se pitao,
da li bi i njemu činilo zadovoljstvo da to učini, ali nije našao u sebi ni najmanje sklonosti za
to, pa je zaključio da to i kod onoga mora biti čista afektacija. Sa onim istim uživanjem koje
je uvek ovde osećao, on se osvrtao oko sebe u divljoj intimnosti svoga mestanceta, koje pod
snegom i ledom nije bilo ništa manje lepo nego u doba svoje plave rascvetanosti. Stablo i
grane omorike koja je koso strčala u pejzaž bili su pritisnuti snegom.
»Dobro jutro!« reče on vedrim glasom, želeći da u ovaj skup odmah unese prirodni ton,
koji je imao da doprinese rasterivanju zlih oblačina, ali nije imao u tome sreće, jer mu niko
ne odgovori. Izmenjeni pozdravi su se sastojali iz nemih naklona, koji su bili toliko kruti da
su se jedva dali uočiti. Pa ipak, on je bio rešen da svoj dolazak na lice mesta, onaj srdačan
napon svoga daha i toplinu koju mu je pribavilo brzo hodanje po zimskom jutru, upotrebi bez
oklevanja u plemenitu svrhu, te poče da govori:
»Gospodo, ubeđen sam...«
»Vi ćete nam svoja ubeđenja izložiti drugom prilikom«, preseče mu Nafta hladno reč.
»Oružje, ako smem moliti«, dodade sa istom nadmenošću. I Hans Kastorp, ućutkan, morao je
da gleda kako Ferge vadi ispod svog ogrtača sudbonosnu kutiju, i kako Vezal, koji mu beše
pristupio, prima od njega jedan pištolj, da bi ga dalje dodao Nafti. Setembrini uze iz

Fergeove ruke onaj drugi. Sad su se morali svi skloniti u stranu, Ferge ih je gunđajući pozvao
da to učine, pa je počeo da odmerava odstojanje i da ga obeležava: spoljnu granicu na taj
način što je potpeticom povukao kratku liniju u snegu, a unutrašnje barijere štapovima,
svojim sopstvenim i Setembrinijevim.
Šta li to radi dobrodušni mučenik? Hans Kastorp nije verovao svojim očima. Ferge je bio
krakat, pa je dobro pružao korake, tako da je petnaest koračaji značilo jedno poprilično
odstojanje, premda su tu bile još i one proklete barijere, koje zaista nisu daleko ležale jedna
od druge. Van sumnje, on je imao poštene namere. Pa ipak, pod kakvom je to duševnom
obnevidelošću radio kad je činio ove mračne pripreme?
Nafta, koji je bacio u sneg svoju bundu, tako da se videla njena postava od krzna kune-
zlatice, stade, sa pištoljem u ruci, na jednu od onih spoljnih granica, čim je bila potpeticom
povučena, još dok je Ferge bio zabavljen daljim obeležavanjem. Kad je ovaj bio gotov, zauze
i Setembrini svoj položaj, razdrljivši svoj pohabani kratki krzneni kaput. Hans Kastorp se
trže iz svoje obamrlosti, pa još jednom žurno istupi:
»Gospodo«, reče on brižno, »ne prenagljujte! Uprkos svemu, moja je dužnost...«
»Ćutite!« viknu Nafta odsečno. »Želim da se da znak.«
Međutim, niko nije davao znak. Ta stvar nije bila dobro ugovorena. Trebalo je da se vikne
»Pali!« — ali da to bude dužnost nepartajične ličnosti, da ona izgovori tu strašnu reč, na to
se nije mislilo, pa nije bilo dabogme ni spomenuto. Hans Kastorp je ostao nem, a niko ga nije
u toj dužnosti zamenio.
»Mi počinjemo!« izjavi Nafta. »Zakoračite, gospodine, i pucajte!« doviknu on svome
protivniku i pođe sam napred, držeći pištolj u ispruženoj ruci i uperivši ga, u visini grudi, u
Setembrinija. Neverovatan prizor! I Setembrini učini to isto. Pri trećem koraku — a dotle je
onaj drugi, ne pucajući, već došao do barijere — on podiže pištolj veoma visoko i okide.
Oštri pucanj izazva višestruki odjek. Bregovi su odbacivali jedan drugom jek i odjek,
odjekivala je i dolina, i Hans Kastorp pomisli da će se ljudi sad skupiti u gomilama.