Page 502 - Thomas Mann - Čarobni breg

prijatna šetnja, jer ako čovek nije hteo da izgubi cokule, on je morao gotovo na svakom
koraku da se saginje i da uvlači prst u petlju od cokule, i da na taj način izvlači stopalo iz
gliba. Otuda im je bio potreban čitav jedan čas da pređu preko jedne male livade. Pa ipak su
stigli: njihova mlada krv je sve prebrodila i njihova uzbuđena a već iscrpena tela, ali
održavana u napregnutosti dubokim životnim rezervama, nisu tražila ni sna, kojeg su bila
lišena, a ni hrane. Njihova mokra lica, uprskana blatom, uokvirena kaišem, koji im je
pritezao sivi, unatrag zavaljeni šlem, gorela su kao vatra. Gorela su od napora, kao i od
prizora koji im se ukazivao pri pogledu na gubitke, koje su pretrpeli pri prolazu kroz
močvarnu šumu. Neprijatelj, obavešten o njihovom nadiranju, upravio je baražnu vatru
šrapnela i granata velikog kalibra na njihov put. Još dok su išli kroz šumu, rasprsnuta parčad
su tukla njihove redove, a sad je ta vatra s urlikom sukljala i plamenom šibala prostranu
ugarenu njivu.
Oni moraju da se probiju, njih tri hiljade grozničavih dečaka; kao pojačanje, oni moraju
da svojim bajonetima odluče juriš na rovove ispred kose i iza nje, i da pomognu da taj juriš
dopre do tačke označene u naredbi koju je njihov vođ nosio u svom džepu. Njih tri hiljade,
ali će spasti na dve hiljade dok stignu do brežuljka i do sela; u tome je smisao njihove
gomile. Oni su jedno telo, sračunato na to da posle velikih gubitaka i dalje dejstvuje i
pobeđuje, i da pobedu još može da pozdravi jednim ura! iz hiljadu grla, bez obzira na one
koji su se osamili, pošto su ispali iz stroja. Mnogi se od njih već bio osamio ispao iz redova
još za vreme forsiranog marša za koji se pokazao odveć mlad i nežan. Bledeo je i posrtao,
stiskao zube i pošto-poto hteo muški da izdrži, pa je najzad ipak izostao. Vukao se još neko

vreme pored kolone u maršu, četa za četom ga je prestizala, pa je iščezao i ostao da leži onde
gde nije bilo dobro ostati. A onda je došla šuma koja ih je kosila parčadima šrapnela. Pa
ipak, još ima mnogo onih koji nadiru dalje; tri hiljade dečaka mogu izdržati da im se pusti
krv, i da opet predstavljaju grupu koja vrvi. Već su prevalili ono naše kišom šibano tlo, zatim
drum, pa onaj poljski put i raskaljane njive; mi, senke pored puta, koji sve to posmatramo, mi
smo među njima. Na ivici šume, natiče se uvek bajonet na pušku, dobro uvežbanim
pokretima ruke, truba daje znak za juriš, doboš udara i sve zaglušnije odjekuje, a oni prodiru
napred, koliko se može, uz prkosne pokliče, a noge im teške kao u teškom snu, pošto im
grude blata kao olovo vise na nezgrapnim cokulama.
Kad zaurlaju nad njima projektili, oni se bace na zemlju, da opet podskoče i hitaju dalje,
sa mladalački srčanom grajom kad ih ne pogode. Ali ih pogode, i onda padaju mašući
rukama, pogođeni u čelo, u srce, u drob. Leže ničice, sa licem u blatu, i ne miču se više. Leže
na leđima, koja je ranac malo izdigao, sa zavaljenim potiljkom, i grebu rukama po vazduhu.
Ali šuma izbacuje novu momčad koja se baca u boj, koja skače i viče, ili se nemo batrga
između onih koji su ispali iz stroja.
Mlada krv sa svojim rancima i bajonetima, sa svojim iskaljanim šinjelima i cokulama!
Posmatrajući je, čovek bi mogao sa humanističkom uobraziljom i zanosom da dočara sebi i
druge slike. Mogao bi da zamisli ove mladiće kako dovode i kupaju konje u morskom
zatonu, kako sa svojim draganama šetaju po plaži, sa usnama na uvetu umiljate neveste, ili
kako, srećni, drugarski uče jedan drugog rukovanju lukom i strelom. Umesto toga, leže ovde
sa nosom u blatu. A što ta mlada krv sve to radosno čini, iako u bezgraničnom strahu i u
neiskazanoj čežnji za svojim majkama, to je uzvišena stvar koja nagoni drugima rumen stida
u lice, — samo što to ne sme biti razlog da se ona dovodi u takav položaj.
Tu je i naš poznanik, tu je i Hans Kastorp. Mi smo ga već izdaleka poznali po njegovoj
bradici, koju je on pustio da mu raste još dok je sedeo za onim »stolom loših Rusa«. Skroz
mokar od kiše, i on gori, kao i svi drugi. Juri, sa nogama teškim kao zemlja, sa bajonetom na