Page 135 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

Da bi se pronašao način diskriminacije moramo razumeti
da je svaka normalna psihička funkcija sredstvo ili instrument
znanja. Uz pomoć uma vidimo jedan aspekt, uz pomoć emocija
drugi aspekt, uz pomoć oseta treći aspekt. Najkompletnije zna­
nje o datom predmetu koje možemo mi da postignemo, dobija
se ako ga istovremeno proučavamo umom, osećanjima i oseti-
ma. Svaki čovek koji teži pravom znanju mora imati ovaj cilj. U
običnim uslovima čovek vidi svet kroz iskrivljen i nejednak pro­
zor. Čak iako to shvata, on ne može ništa izmeniti. Ovakav ili
onakav način percepcije zavisi od rada njegovog organizma u ce-
lini. Sve su funkcije međusobno povezane i služe jedna drugoj
kao ravnoteža, i sve teže da jedna drugu zadrže u stanju u kome
su. Stoga, kada čovek počne da proučava sebe, mora razumeti
da ako u sebi otkrije nešto što mu se ne dopada, neće biti u sta­
nju da to i izmeni. Proučavanje je jedna stvar a izmena je nešto
drugo. Međutim proučavanje je prvi korak prema mogućnosti
izmene u budućnosti. U početku, da bi sebe proučavao mora ra­
zumeti da će se njegov rad dugo vremena sastojati samo iz
proučavanja.
Izmena u uobičajenim uslovima nije moguća, jer, u želji
da nešto izmeni čovek želi da menja samo jednu stvar. Ali u
mašini je sve međusobno povezano i svaka funkcija je neizbežno
ravnoteža drugoj ili celoj seriji drugih funkcija, iako mi zapra­
vo nismo svesni te međusobne povezanosti tih raznih funkcija u
nama. Mašina je u ravnoteži svakim svojim detaljem i u svakom
trenutku svoje aktivnosti. Ako čovek primeti u sebi nešto što mu
se ne dopada i uloži napor da to ispravi on će možda i postići ne­
ki rezultat. Međutim zajedno sa tim rezultatom on će postići i
drugi koji nije ni najmanje očekivao ili želeo. Težnjom da uništi
sve što mu nije po volji, čineći napore u tom pravcu, on remeti
ravnotežu mašine. Mašina teži da se ponovo vrati na staro, to
jest, da uspostavi ravnotežu i to i čini tako što stvara novu fun­
kciju koju čovek nije mogao predvideti. Na primer, čovek pri-
mećuje da je veoma zaboravan, da sve zaboravlja, sve gubi, i
tako dalje. On počinje borbu sa tom navikom i ako je dovoljno
metodičan i odlučan, on uspeva posle izvesnog vremera da po­
stigne željeni rezultat: on prestaje da zaboravlja i gubi stvari. To
primećuje, ali postoji nešto drugo što ne primećuje, što pri-