Page 137 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

centra umesto drugog: pokušaje centra mišljenja da oseća ili da
se pretvara da oseća, pokušaje emocionalnog centra da misli, po­
kušaje centra kretanja da misli i oseća. Kao što je ranije rečeno,
jedan centar radi za drugi i to je u određenim slučajevima kori­
sno, jer čuva kontinuitet mentalne aktivnosti. Međutim ako to
postane navika, postaje štetno, jer počinje da se meša u pravilan
rad, onemogućavajući svakom centru da izbegava sopstvene
dužnosti i da ne radi ono što treba da radi, već ono što mu se naj­
više dopada u tom trenutku. U normalnom, zdravom čoveku,
svaki centar radi svoj posao, a to znači, rad za koji je određen i
koji može najbolje vršiti. Postoje situacije u životu sa kojima se
centar mišljenja može sam izboriti i pronaći izlaz. Ako bi ume­
sto njega počeo da radi centar emocija upropastiće sve, a rezul­
tat tog mešanja će biti sasvim nezadovoljavajući. U čoveku koji
je neuravnotežen, zamena centara se događa skoro sve vreme i
to je upravo ono što reči 'biti neuravnotežen' ili 'neurotičan'
znače. Svaki centar teži da preda svoj rad drugom centru, a isto­
vremeno, teži da radi posao drugog centra za koji nije oprem­
ljen. Emocionalni centar radeći za centar mišljenja dovodi do
nepotrebne nervoze, grozničavosti, žurbu i situacije u kojima bi,
naprotiv, bila potrebna smirenost i pravilno prosuđivanje. Kada
centar mišljenja radi za emocionalni centar on dovodi do razma­
tranja tamo gde je potrebna brza odluka i čini čoveka nesposob­
nim da razlikuje tanane niti te situacije. Misao je prespora. Ona
razradi određeni plan akcije i nastavlja da ga sledi iako su se
okolnosti izmenile i bio bi potreban sasvim drugačiji pravac ak­
cije. Osim toga, u određenim slučajevima mešanjem centra
mišljenja dobijaju se sasvim pogrešne reakcije, jer je centar
mišljenja jednostavno nesposoban da shvati finese i razlike mno­
gih događaja. Događaji koji su sasvim različiti za centar kreta­
nja i centar emocija mogu ispasti sasvim slični njemu. Njegove
odluke su previše uopštene i nisu u skladu sa odlukama koje bi
doneo emocionalni centar. To postaje sasvim jasno ako zamisli­
mo mešanje misli, to jest, teoretskog uma, područje osećaja ili
oseta ili kretanja; u sva 3 slučaja mešanje uma dovodi do
neželjenih rezultata. Mozak ne razume tananosti osećanja. To
ćemo jasno videti ako zamislimo jednog čoveka koji razmišlja o
osećanjima drugog. On ništa ne oseća i osećanja onog drugog za