Page 60 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 60
uspomenama je zabeležio: „Nije mogao da dopusti da jedan profesor
univerziteta stoji iza abadžije!“
Predsednik Komunističkog poslaničkog kluba Sima Marković u
nekoliko rečenica praktično je objasnio parlamentarno delovanje
komunista: „Mi smo principijelno pristalice sovjetske republike,
sovjetskog državnog uređenja. Ali, dok ne budemo imali dovoljno snage
da sprovedemo svoje principe u život, i dok budemo prinuđeni da
živimo u kapitalističkom društvu, nije nam ni u kom slučaju svejedno da
li ćemo živeti u demokratskoj buržoaskoj državi ili u apsolutističkoj i
despotskoj.“
To se samo donekle uklapalo u strogu preporuku Drugog kongresa
Kominterne da je poslanik, zapravo, agitator partije, poslat u štab
neprijatelja da tamo sprovodi odluke partije i on je, umesto biračima,
jedino njoj odgovoran.
Neke partije čak i kad su došle na vlast držale su se te direktive.
Uglavnom, od kratkotrajne parlamentarne borbe jugoslovenskih
komunista, u Vidovdanski ustav ušao je jedan član, donet na osnovu
amandmana Sime Markovića, da se u osnovnim školama omogući
nastava na maternjem jeziku nacionalnih manjina.
Najveći javni greh Sime Markovića vezan je za njegovu ulogu i
nedovoljnu odlučnost u burnim zbivanjima posle donošenja Obznane i
Zakona o zaštiti države, iako je i Josip Broz u svom političkom izveštaju
na Petom kongresu KPJ 1948. godine rekao da je 1921. već bilo kasno za
oružani ustanak protiv buržoazije, kad je to propušteno godinu-dve
ranije: „Usled raspadanja Austrougarske, s fronta su došle čitave vojne
jedinice, koje su, na primer, u Zagrebu tražile komunističku komunu i
crvene zastave radi borbe za sovjetsku vlast, na šta je Ðuro Cvijić, tada
drug, danas neprijatelj, odgovorio da komunisti neće voditi takvu rulju,
niti će joj dati crvenu zastavu u ruke.“
Pripadnik terorističke organizacije Crvena pravda, posle čijeg je
atentata na ministra Draškovića donet Zakon o zaštiti države – Rodoljub
Čolaković, s distancom od četiri decenije prilično „neutralno“ je opisao
to vreme i drugim akterima, pre svega Simi Markoviću, odmerio krivice:
„Po broju velika partija, sa moćnim sindikatima pod svojim uticajem, sa
velikim brojem poslanika u Parlamentu, ona je bez iole ozbiljnijeg otpora
primila taj udarac. Glavna odgovornost za takav poraz bez bitke pada na
Simu Markovića, tada najuticajnijeg čoveka u vođstvu KPJ. On nije bio
sposoban da razume da napad buržoazije na revolucionarni radnički
pokret ne predstavlja provokaciju kojom klasni neprijatelj želi da mu
nametne bitku pre vremena, da bi ga obezglavio i onesposobio za
60
