Page 298 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 298

Sukob je, da nastavim, doveo do istrage protiv srpskog biroa, posle
               koje me je američka partija razrešila funkcije rukovodioca. Otišao sam u
               Njujork    i  najpre  radio  u  restoranu,   a  zatim   u  nekoliko   fabrika.   Na  neki

               način sam rehabilitovan 1942. godine. Za vreme boravka u Njujorku
               učestvovao sam u formiranju Odbora za pomoć                              Jugoslaviji, a
               organizovali smo i jednu antifašističku skupštinu.“
                     „Kad ste prvi put čuli za ustanak u Jugoslaviji?“
                     „Relativno brzo, ali štampa je pisala da ga vode četnici. U stvari,
               odmah posle 27. marta 1941. godine, kad su neki američki komunisti

               hteli da napadnu jugoslovensko raskidanje pakta sa Nemačkom, kao
               englesko delo, uspeo sam da u partijski časopis Nju mesis                      proturim
               članak u kome sam pozitivno ocenio puč u Beogradu.“
                     „Jeste li znali da vam je brat Ognjen streljan?“
                     „Prvih dana novembra 1941. neki naš emigrant s Kube poslao mi je

               isečak iz Pavelićevog lista Hrvatski narod,              u  kome    je  bilo  objavljeno
               saopštenje o streljanju desetorice komunista, među kojima i Ognjena
               Price. Tih dana smo u Njujorku održali antifašističku skupštinu, zajedno
               sa građanskim političarima Šubašićem, Brankom Čubrilovićem i Mišom
               Trifunovićem. Nisu se pominjali ni četnici, ni partizani: govorilo se o
               opštenarodnom otporu u Jugoslaviji.

                                         ć
                     Neko    je  Šubaši u    rekao   da   sam   dan   ranije   dobio   vest   da  su  mi
               ustaše    streljale  brata.   On   mi   je  prišao   i  zbunjeno     rekao:   ’Pa,   to  je
                          ć
               nemogu e.      Sve   komuniste     smo    pustili  iz  zatvora!’   A  upravo    on   ih  je
               predao ustašama!“
                     „Kako ste saznali da je Tito vođa ustanka?“
                     „U nekim američkim novinama je izašao faksimil nemačke

               poternice za Titom. Odmah sam ga prepoznao, iako se svašta pisalo. Da
               je Rus, pa čak i žena.“
                     „Sarađivali ste sa političarima pod čijim ste režimom pre rata
               tamnovali u Jugoslaviji. Mora da je to bila vrlo ’prijateljska saradnja’?“
                     „Pozvao       sam,     na    primer,     Mišu      Trifunovića,      nekadašnjeg
               predsednika vlade, sa recepcije hotela Šeraton,                  da  si e   u   restoran.
                                                                                      đ
                   đ
               Me utim,      on  me   je  zamolio    da  se  popnem     kod   njega   u  sobu:   ’Izvini,
                                                         đ
               sinko,   ovde    ne  mogu     da  se  sna em.     Grad    je  veliki,  ne  znam    jezik  i
               osećam se kao u kavezu’. Bogoljub Jevtić                   nije bio tako zbunjen i
               bespomo an.       Ponašao    se  vrlo  sigurno,   a  moglo    bi  se  re i  i  bahato.  Ali
                                                                                      ć
                           ć
               prihvatio je da sarađuje na zajedničkim akcijama. Tada se još računalo
               da će vlada, na kraju, uspeti da pokret otpora stavi pod svoju komandu.
               Najbolje i najbliže smo sarađivali sa Savom Kosanovićem.
                     U saradnji sa predstavnicima londonske vlade bilo je i komičnih


                                                          298
   293   294   295   296   297   298   299   300   301   302   303