Page 299 - Milomir Marić - Deca Komunizma

stvari. Jednog dana mi je Branko Čubrilović sasvim ozbiljno rekao da bi
za razvoj ustanka u Jugoslaviji bilo najbolje da kralja Petra II
Karađorđevića oženimo Staljinovom kćerkom Svetlanom.“

„Direktnu vezu s NOP-om niste imali?“
„Ne. Tek kad je na Osnivačku skupštinu Ujedinjenih nacija došla
naša delegacija, povezao sam se sa Vladom Dedijerom i Stanetom
Krašovcem. Bili su članovi delegacije. Po njima sam poslao poruku
Centralnom komitetu KPJ. Tražio sam da se odmah vratim. Posle sam,
po ambasadoru Stanoju Simiću, poslao pismo u kome sam rekao da ću,

ć
đ
ako mi ne odgovore, kao gra anin Jugoslavije, sam na i na ina da to
č
uradim. S tim pismom mimoišla se poruka CK KPJ o mom povratku.“
„Kako je, po povratku, izgledao vaš prvi susret s Titom?“
„Želeo sam da se bavim novinarstvom i jedno vreme bio sam
urednik sindikalnog lista Rad. Se am se da sam jedan Titov govor
ć
moderno prelomio sa naslovom, podnaslovom i međunaslovima. Uvek
su mi smetale nečitljive ponjave teksta, kakve su u to vreme objavljivale
đ
naše novine. Me utim, odmah sam pozvan u Agitprop CK KPJ, gde su
i
me primili kolektivno Ðilas, Zogović Vlada Dedijer. Rekli su: ’Ko si ti
da određuješ šta je važno u Titovom govoru?’
Tita sam povremeno sretao na prijemima, ali nismo duže

razgovarali. Tek 1948. godine imao sam s njim duži razgovor. Išao sam
sa jednom stranom delegacijom kod Tita na Brdo kod Kranja. Kad se
poseta završila, pozvao me je da ostanem kod njega dan-dva. Zajedno
smo ručali i u jednom trenutku je rekao: ’Slušaj, Prica, je li tebi krivo što
s tobom nisam nikad posle rata ozbiljno razgovarao?’ Zaista mi nije bilo
krivo. Smatrao sam to sasvim prirodnim da svako na svom poslu radi

bez osvrtanja na prošle veze i odnose. Kad sam to rekao Titu, on se,
očito, obradovao i složio sa mnom.“
„U čemu je bio nesporazum?“
„Nije bilo nikakvog nesporazuma. Meni je to izgledalo vrlo
prirodno. Više nikada o tome nismo razgovarali, ali od tada smo uvek
bili veoma dobri.

ć
Moram re i da se, posle povratka iz Amerike, ja nikome od starijih
prijatelja nisam javljao. Čak ni Kidriču, s kojim sam u Pragu mesecima
spavao u istom krevetu. Već 1946. trebalo je da idem kao novinar na
parisku mirovnu konferenciju. Izvađen mi je pasoš, ali dosta mi je bilo
inostranstva i to sam odbio. Ali u februaru 1947. pozvao me je Kardelj da

prvo budem generalni sekretar državne delegacije koja će putovati u
Moskvu, a da, zatim, pređem u Ministarstvo inostranih poslova.“
„Dve-tri godine ipak ste bili ’na ledu’?“

299