Page 283 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 283

joj prvu Dedijerovu biografiju maršala Tita i u njoj je ona obeležila ljude
               koje je poznavala u Jugoslaviji. Potom je napisala svesku vlastitih
               uspomena.“

                     „Vi ste je povezali sa sinom Žarkom?“
                     „Ona je stvarno bila ubeđena da on više nije među živima i za to je
               optuživala Tita. Uspeo sam, međutim, da dobijem njegovu adresu i brzo
               su izmenjali pisma. A kad smo Anja i ja 1965. dolazili u Jugoslaviju, na
               beogradskoj železničkoj stanici sačekali su nas Žarkova supruga i deca i
               mi smo im predali Pelagijine darove. Žarko je posle došao u Moskvu.

                     O svojoj osudi i progonstvu Pelagija nije htela da govori. Zapisala je
               kako je u Kazahstanu bila izolovana. Pošto je bila osuđena na dvanaest
               godina, izgubila je pravo na stanovanje u velikim gradovima.“
                     „U     međuvremenu           je   bez     ikakvih      odjeka     pisala     pisma
               jugoslovenskoj ambasadi u Moskvi?“

                     „Uglavnom zbog sina. Ta pisma najverovatnije nisu stizala do Tita.
               U nekoliko intervjua stranim novinarima, govorio je kako je davno
               umrla.    Kad   sam   u  CK   SKJ  dao   prepis   Pelagijinih   uspomena,      oni  su  ga
               poslali Titu. Neki su i tada bili krajnje nepoverljivi i mislili su da se radi
               o sovjetskoj provokaciji i falsifikatu.“
                     „Mnogo vremena posvetili ste radu na monografiji bivšeg

               generalnog sekretara KPJ Milana Gorkića. Njegovo ime je kod nas posle
               rata korišćeno isključivo u najružnijem kontekstu?“
                     „Iznenađen sam, pre svega, njegovom stvaralačkom plodnošću.
               Objavio    je  masu    stvari,  od  kojih   je  sada  poznato    barem     šezdeset,   što
               knjiga, što brošura i članaka. Drugo, između njegovih i Titovih stavova
               uopšte    nije  bilo  razlike.   Stvar  je  dotle   išla  da  je  jedan  njegov    rad  iz

               Proletera uvršćen u Titova sabrana dela.
                     Za Gorkića me je upravo zainteresovao taj očigledni nesklad
               između jednodušne osude i njegove stvarne uloge u našem pokretu. Bez
               obzira na sva zastranjivanja, partijski rad od 1932. do 1937. godine, dok
               je on bio vođa, nije zamirao.“
                     „Nasuprot tome, veruje se da je Gorkić                bio nekakav belosvetski

               hohštapler, sumnjivog porekla, koji se Kominterni nametnuo nečasnim
               spletkama?“
                     „U   knjizi  navodim    da  je  Gorki ć  u  15.  godini  postao č lan   KPJ,  što  je
               jedan od mojih recenzenata, pored pozitivne recenzije, pokušao da
               ospori, smatrajući to suprotnim statutu Partije i pokušajem stvaranja

               bespotrebnog       mita.  A   on  je  to  bio  automatski,    kao   organizator    i č lan
               mesnog i oblasnog rukovodstva SKOJ-a u Sarajevu, odrastao pod
               pokroviteljstvom Ðure Ðakovića i Sime Miljuša. Prvi partijski statut, sa


                                                          283
   278   279   280   281   282   283   284   285   286   287   288