Page 68 - Meša Selimović - Tvrđava

Onda su se zapalile sume oko Sarajeva. Mahmut Neretljak me pozvao da
podjemo na brdo, iznad grada, da vidimo i to cudo. Imao je jos dva vazna
razloga: htio je da protegne noge, u posljednje vrijeme su ga sve cesce hvatali
grcevi a listovima, a smislio je i novi posao, da pise zapise seljacima u
Podgrabu, tamo nema hodze.

- Ove baje su uplasile ljude - objasnio mi je svoje razloge - i trebace im zapis
od svega. A znam neke zapise od strave, od uroka, od bolesti, njima nece
odmoci, meni ce pomoci.

Penjali smo se polako, odmarali se cesto i dugo, zbog Mahmuta i njegovih
bolesnih nogu, iako je govorio da mu je lakse kad hoda, i da poslije bolje
spava. Meni je bilo svejedno, mlad sam, zdrav navikao na hodanje trceci za
sluzbom koje nema, ovo mi je dobro doslo, zamoricu se drukcije nego sto se
zamaram dolje u gradu, i zaboravicu na svoju muku.

Zastajali smo kraj svakog izvora, ispod svakog granatog drveta, ili bilo gdje,
kad bi Mahmutove noge pocele da klecaju.

Ali ako su ga noge izdavale, jezik nije. Govorio je neprestano, nastavljajuci
zapoceto, cim bismo sjeli i malo se izduvali, o svemu i svacemu, o ljudima koje
smo susretali u zivotu, o Tijani, o meni, o svojoj zeni, govorio je da nadoknadi
ono sto je cutao, u izgnanstvu, i ovdje, dok je bio bez ikoga, a sad ima
prijatelja koji ga slusa.

Njegovo pricanje nije nezanimljivo, prezivio je svasta, i rijeci su mu zrele od
iskustva i muke, ali je sve iskidano, iskrpljeno od sakatih prica koje se nicim ne
povezuju, vec upadaju jedna u drugu, svaka sa svojim tokom i svojim
razlogom. Njegovo pamcenje ne izvlaci lanac sjecanja, vec komadice, razbijen i
nesastavljiv mozak, niti se om trudi da sve to spoji. I nicemu ne trazi smisao,
pouku, zaokruzenje, dovoljan mu je dogadaj, takav kakav je, sta treba jos
vise?

Za cudo, najvise je u njemu povezana slika o njegovoj zeni. Nastavljao je
razgovor o njoj nekoliko puta, na nekoliko zastanaka, ne uplicuci nista drugo.
Bilo je to prvi put da mi je govorio o zeni. U pocetku sam se smijao, jer je bilo
neobicno, a onda sam zacudjeno slusao tu najcudniju izjavu ljubavi.

Sad je ruzna - rekao je - a u mladosti je bila jos ruznija, samo potpuno
drukcije. Ranije su joj veliki zubi virili iz same koze na licu, sad su ostala dva-
tri krnjatka, izmedju podvoljka i sala na obrazima, pa izgleda da se uvijek
smije. Zna da se ne smije, ali joj istureni, zubi ne dopustaju da bude
mrzovoljna ni kad otrov riga. A ne zeli da ih previse pokazuje, zna da nisu bas
lijepi, pa najvise cuti. Dok on hoce, tako je, a kad zazeli da vidi njen nevoljni
smijeh, zna i da je naljuti, samo da progovori. Tada obilato nadoknadjuje
cutanje, ne brinuci se za ljepotu, i on s uzivanjem slusa njene socne rijeci, nad
kojima se neprestano smiju tri isturene ploce gornjih zuba, pa od svega ispada
nekakva vesela grdnja. To sto govori, nije pametno, i to je bas dobro, ne mora
da se stidi pred njom. A opet, mora priznati, pametnija je od njega, i to je