Page 67 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 67

Sunce, kao da se tali, bjesomucno bljuje vatru, ognjene iskre padaju na
            zemlju.

            Pobjesnila je i pekarska pec ispod nas, i nasu sobicu pretvorila u pakao.

            U podnevnim casovima izgledalo je da ce planuti i nebo i zemlja, i da ce se sve
            pretvoriti u ogromnu vatrenu pustinju.

            Nocu smo lezali na uskoj drvenoj verandi prema dvoristu. Po nesigurnom
            mraku kretale su se sjenike nasih cudnih komsija, i udarali kopitama konji u
            staji, u dnu dvorista sto je licilo na han.

            Nepoznati ljudi su dolazli i odlazili, iduci za nepoznatim poslovima, ostavljajuci
            za sobom nemir.

            - Ne boj se, spavaj - umirivao sam Tijanu kad bi se probudila.
            - Ne bojim se - satptala je, ali su se njene oci okretale za nocnim sjenkama
            bez lica.

            Jednog jutra: smo vidjeli da su nekakvi crvi pojeli sparuseno lisce divlje
            jabuke, jedinog drveta u nasem dvoristu. Preko dana su ispreli paucinu na
            patrljcima jabuke, ali su komsijska djeca kamenjem i motkama omlatali taj
            ukras s mrtvog drveta.

            U okolnim bastama crvi su se toliko namnozili, da su paucinom premrezili
            stabla zerdelija i sljiva pozegaca, pa i sasusenu travu na otvrdloj zemlji.
            Izgledalo je da su vocke ponovo izbeharale, ili da je pao snijeg. Za nekoliko
            dana paucina je zahvatila avlije, sokake, prozore, sofe. Nepregledna vojska
            crva pocela je da zauzima grad.

            Ljudi su ostavljali kuce i bjezali natovareni stvarima, kao ispred pozara, ispred
            poplave. Zaustavljali su se na prvom cistom mjestu, kao u zbjegu, i uzdisuci
            gledali spepeljene vocnjake; otete kuce.

            Sta sve nece udariti na covjeka!

            Crvi se mnoze neshvatljivom brzinom, kao da zele sto prije da osvoje svijet.
            Pred nasim ocima rastu grozdovi sitnih gmizavaca, prozdrljive truncice
            neprestano grickaju, zvacu, unistavaju, tankom predjom isprepleli su stabla,
            zatvorili kuce, poklopili zemlju, ljudi ce se povuci na goli kamen, i pomrijeti od
            gladi i straha.

            Bas smo jad, mi ljudi, nemocni pred svacim, mislio sam malodusno, krijuci to
            pred Tijanom, a za dan-dva sam se cudio svom strahu: crvi su uginuli, gotovo
            u isto vrijeme, svi kao da su se dogovorili. Ostale su samo njihove kozurice, od
            vreline pretvorene u prasinu, i ostalo je cudjenje.

            Ljudi su se vratili kucama, s gadjenjem skidajuci slabu paucinu.
   62   63   64   65   66   67   68   69   70   71   72