Page 53 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 53

Pregledao je ruku, pregledao noge, glavu, krsta, i stao nada mnom, gledajuci
            me vedro.

            - Hoces posteno da se odmoris? Dobro. Zecju mast cu vratiti, tebi ne treba,
            hvala bogu, sve zacjeljuje. Krv ti je zdrava.
            - Povraca mi se kad pomislim da ustanem.
            - Zato sto se ne kreces. I sto se bojis da ce svi gledati u tebe kad izadjes. Ma,
            jok, covjece.

            Svako svoju brigu brine. I ja sam tako mislio, u pocetku. Kad sam se vratio u
            grad, ljudi me gledaju kao mrtvo tele, neko veli: nisam te vidio danima, cini mi
            se. Neko ni to. A deset godina me nije bilo! Malo sam i zalio: zar bas tako, kao
            da je kuce proslo ulicom! A onda se nasmijem u sebi: a zar bi ti pamtio za
            drugoga? I zasto da pamtis? Bolje je ovako, svako svojom stazom.

            Da je ovako govorio neko drugi, zvucalo bi ozbiljno, i tuzno, a njegovo je
            nekako lakrdijasko. Zbog njegova smijesnog kreveljenja, i zbog svega sto sam
            znao o njemu. Sve je nekako obezvredjivao i upropastavao, svoju rijec, svoje
            djelo, sebe samog. Smijao sam se ovome sto je rekao, a neko drugi, drukciji
            od Mahmuta, od njegovog gorkog iskustva stvorio bi dostojanstvenu mudrost.

            A kad je izasao, okrnjene case nije vise bilo na sanduku.

            Tijana se smijala, ali joj nije do smijeha. Izgledala je zacudjena.

            - Kad cujem njegov kasalj, zakljucacemo vrata i ucutati se. Ovaj hrcak ce sve
            odnijeti - rekao sam veselo.

            Ali nismo tako ucinili, nijednom, pustali smo ga u sobu, po neku sitnicu je
            uzeo, neke sitnurije smo sklonili, i navikli se na taj cudan odnos opreza i
            povjerenja, pa niti smo se mi ljutili sto on uzima, niti se on ljutio sto mi
            sklanjamo. Ali nas je zaprepastio kad je Tijaini donio na poklon pozlacenu casu
            i gotovo nove papuce. Bogzna gdje je to uzeo.

            - Poslala ti je moja zena - rekao je jednostavno. - I htjela bi da te vidi.

            Vise me nije nagovarao da ustanem. Pustao je svakoga da cini ono sto hoce.

            A ja bih ponekad ustao samo da prohodam po sobi, i opet legao. Bio sam
            zaista slab.

            Poslije deset dana Tijana je rekla: - E pa, je li vrijeme da izadjes?

            Mula Ibrahim nas nije posjetio, sigurno zbog posla. Narandze smo pojeli,
            polutrule.

            - Jos sam bolestan - pobunio sam se. Ali ona me docekala neocekivano
            odlucno, na svoj zenski nacin, koji ne vrijedja ali ne popusta:
   48   49   50   51   52   53   54   55   56   57   58