Page 27 - Meša Selimović - Tvrđava

nevjericom, a Mahmut je sjedio uz nas, klimao glavom, kao pravi muderis,
povladjujuci mome znanju a mrsteci se djecijem neznanju, iako je njegovo
nepoznavanje bilo slicno njihovom. I nije se cudio sto ovo radim, niti je vise
pominjao placanje: moju ludost je prihvatio kao stvar koja se tice samo mene,
a nije htio da mi nudi ono sto ja nisam trazio. Preuzeo je brigu o pozivanju
djece, o zagrijavanju sobice mangalom, kad je bilo hladno, o naplacivanju
casova, o hvaljenju moje velike ucenosti, svuda gdje je mogao da stigne, a
meni je prepustio sporedni dio posla, poducavanje.

Pio je, zaista, pio je prilicno, nije bila laz, ali se to jedva primjecivalo. Bio je
samo ugodno veseo i tako blazeno raspolozen, da sam najvise volio kad je
pripit. Cak su mu se i ruke manje tresle, i tada sam vidio da je to od pica, a ne
od bolesti. Poslije casova me vodio u Idrizovu kafanu, da za ulozeni trud mene
casti kahvom a sebe rakijom.

- Evo moga ucenjaka - govorio je ponosno.

Ovaj cudni posao nije izmislio samo zato da bi dosao do kakve-takve zarade.
Cini mi se da ga je vise privlacila zelja za neobicnim.

Pricao je, s ceznjom i zaviscu, o zeni iz neke palanke, rodjenoj bez ruku, koja
je nogama plela i druge poslove obavljala, pa su je rodjaci pokazivali po
vasarima i pare zaradili. Ili o trgovcu Hasanu, koji je iz Misira doveo dva
cudnovata ovna, i stekao imetak na njima, jer je svak htio da ih vidi.

Sve drugo, obicno, bilo mu je dosadno, nedostojno covjekove paznje. Zato sto
je sitno i nezanimljivo, zato sto dugo traje, zato sto ne ostavlja covjeku
dovoljno vremena. A zasto mu je bilo potrebno to vrijeme, nisam mogao da
saznam.

Da li sam mu i ja licio na zenu koja prede vunu nogama, ili na noja iz dalekih
krajeva?

Rekao sam to, smijuci se.

On se uvrijedio.

- Kako mozes tako da govoris! A ko je koga molio, ja tebe ili ti mene? Rekao
si: koristice mi, obnovicu ono sto sam ucio. I ucinio sam ti, pomogao, dao ti
ducan, dao djecu. Sta je tu cudno, sta neobicno? Znam, reci ces, ti znas
arapski, ja ne znam. E pa, cudna mi cudna! Ostace magarci i s tvojim znanjem
i s mojim neznanjem. A za noja i za zenu bez ruku dobro sam razumio.
Iskoriscavam te, je li? A jesam li htio da platim? Odbio si. Hocu i sad. Dacu ti
sve ako hoces. Samo nepravdu ne podnosim. I da budemo nacisto: da li ti
mozes bez mene, to ne znam, ali ja bez tebe mogu, sigurno.

A vec sutradan, u odredjeno vrijeme, polako je hodao ispred Mula Ibrahimove
radnje.