Page 218 - Meša Selimović - Tvrđava

Pomislio sam da se izgubljeni Sehaga sakrio u ovom brdskom selu, i seljaci
zele da ga povedem, da ga se rijese. Sest dana je proslo kako je pobjegao od
kuce.

Halila Kovacevica sam odmah poznao, licio je na Sehaginog momka, kao da su
iz jednog jajeta rodjeni.

- Ja sam Ahmet Sabo. Zasto si me zvao?
- Nisam te zvao, govorili smo o tebi. Htio sam da te vidim.
- Sigurno imas neki razlog kad si htio da me vidis

Pogledao je u mene, pogledao u kucu, ucinilo mi se da oklijeva, a nesto se bio
odlucio pa odustao, jos uvijek nesiguran.

- Neki narocit razlog nemam - rekao je smijeseci se oporo, nenaviknuto. -
Nego onako.
- Imamov brat mi rece da je neki covjek pitao za mene.
- Koji covjek?
- Odakle bih ja znao!
- A, jest, pitao je, onako usput.
- Sta je htio?
- Sta je htio? Ne znam sta je htio.

Odustao je, izgleda. Nece reci.

- Dobro - kazem mu. - Eto, vidjeli smo se, nagledali, narazgovarali. A sad
idem, da zaranije stignem do grada.
- Jest, zimski je dan, rano se smrkava. Posao sam putem, niz brdo.
- Da te malo ispratim? - upitao je.

I krenuo za mnom.

- Nesto si htio da mi kazes, pa si odustao - rekao sam otvoreno.

Halil se nasmijao.

- Pa jest, htio sam, al mi se ucinilo da nije vazno.
- Mozda je i vazno.
- Nije.
- Ko je pitao za mene? Da nije Sehaga?
- Koji Sehaga? Odakle Sehaga?
- Nego ko je?
- Ko je? Pa, ne znam. Ne znam ni ko je ni sta je, navratio slucajno, danas, i
valjda te vidio. Pa kaze: je li ono Ahmet Sabo?
- Mlad, crnomanjast, mrsav?
- Tako nekako.
- Da nije Ramiz?
- Ne znam. Mozda je i Ramiz.
- Je li taj rekao da me dovedes njemu?