Page 182 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 182
A bojim se. Srce mi je zadrhtalo kad sam se odlucio. I mozda sam bas zato
rekao:
- Otici cu ja.
- Znas li gdje stanuju?
- Znam. Na Bjelavama.
- Dobro bi bilo da ides odmah.
- Zasto je Zajko dosao bas Osmanu? - upitao sam iznenada, ni trenutak prije
toga ne znajuci da cu to uciniti.
Sehaga se nasmijao:
- Mislio sam da neces primijetiti tu prazninu u prici. Avdija je rekao da samo on
i Osman Vuk znaju ko je izvrsio otmicu.
Nasmijao sam se i ja:
- Praznina je povelika. I sta da kazem?
- Neka odu po Avdiju. I neka ga urazume. Idi slobodno. Ne bih tebe slao da je
opasno.
- Zar izgleda da sam se uplasio?
Igrao sam junaka, sto zaista nisam bio, ali me vise nije strah. Oni su pomogli
Ramizu, ja cu pomoci njima. Nije mnogo, nije ni malo.
- Ne zuri, pravi se da setas - posavjetovao me Osman.
Da li cu na sokaku sresti serdar-Avdagu? Nije ga bilo, srecom. Cini mi se da mi
tajna, koju nosim u mozgu, viri iz ociju, da je njena sjenka na mome licu, da je
otkrivam polozajem tijela i drukcijim hodom.
Drzali su me na odstojanju, sve krijuci od mene, sad su otkrili nesto od tajne,
jer sam im potreban.
A snijeg je padao predano, kao i sve sto se cini u pocetku, lijepio se za moja
ramena, kiteci me bijelim krpicama, i hladeci moj nos i moje uzbudjenje.
Jesu li Sehaga i Osman sve svrsili preko drugih?
Neko je sigurno otisao do starog Omera Skakavca, predlozio mu da sa
sinovima izvrsi otmicu, pogodio se za nagradu, poslije mu isplatio novac. Sad
ja uklanjam moguce nezgodne posljedice.
Ali, ko je razgovarao s dizdarom?
Sa Skakavcima je lako, to je za njih posao kao i svaki drugi, mozda cak i
jednostavniji od kradje konja u Posavini i Macvi, sto im je, izgleda, glavno
zanimanje. Mogli su pristati ili ne pristati, i sve bi se svrsilo na tome. Oni ne
vole ni duge ni kratke razgovore s vlascu.