Page 707 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

»У бесконачном времену, у бесконачној материји, у бесконачном простору издваја се
мехурић - организам, и тај се мехурић мало одржи па пукне, а тај мехурић - то сам ја.«

То је била мучна неистина, али то је био једини, последњи резултат вековних напора
човечанске мисли у томе правцу.

То је било оно последње веровање, на којем су грађена, и готово у свима правцима воћена
истраживања човечанске мисли. То је било владајуће убеђење, и Љевин је и нехотице, не
знајући сам кад и како, као ипак најјасније, између свију других објашњења усвојио баш то.

Али то је била не само неистина, то је био суров подсмех некакве зле силе, зле, одвратне,
такве да јој се није могло потчинити.
Требало је избавити се од те силе. И то избављење било је у рукама свакога. Требало је

прекинути ту зависност од зла. А за то је било само једно средство - смрт.
И срећни човек породице, здрав човек, Љевин је неколико пута био близу самоубиства,

толико, да је сакрио конопац да се не би обесио, и бојао се да носи пушку да се не би убио.
Али, Љевин се није убио, и није се обесио, него је даље живео.