Page 706 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

IX

Ове мисли су га мучиле и мориле час слабије час јаче, али га никад нису остављале.
Читао је и мислио, али што је више читао и мислио, све се удаљенијим осећао од
постављеног циља.

У последње време, уверивши се да код материјалиста неће наћи одговора, он је, у Москви
и на селу, читао и поново прочитао и Платона, и Спинозу, и Канта, и Шелинга, и Хегела, и
Шопенхауера, све филозофе који нису материјалистички објашњавали живот.

Мисли су му се чиниле плодоносне док је читао, или сам смишљао побијања других
учења, особито материјалистичког; али чим би читао, или сам смишљао решења питања,
увек се прнављало исто, Држећи се датих дефиниција за нејасне речи као дух, воља, слобода,
супстанција, и нарочито падајући у клопку речи коју су му подметали филозофи, или он сам
себи - почињао он тобож нешто да поима. Али требало је само заборавити извештачени ток

мисли, и из живота се вратити ономе што га је задовољавало док је мислио држећи се узетог
правца - па да се одједном сва та вештачка грађевина сруши као кула од карата, и да постане
јасно да је грађевина била подигнута од оних испремештаних речи, независно од нечега што
је у животу важније од разума.

Једно време, читајући Шопенхауера, подметнуо је наместо његове воље - љубав, и та нова
филозофија утешила га је за два - три дана, док се није одмакао од ње; али се на исти начин,
као и оне пре, срушила чим ју је погледао из живота, и показала се као муслинска хаљина
која не држи топло.

Брат Сергије Иванович посаветова Љевину да прочита богословске списе од

Хомјакова [314] . Љевин прочита другу књигу Хомјаковљевих дела, и премда га је полемички,
елегантни и оштроумни тон писца од почетка одбијао, поразило га је учење о цркви. У први
мах га порази мисао: да постигнуће божанских истина није дато човеку, већ скупу људи,
сједињених љубављу - цркви. Обрадова га затим мисао о томе како је лакше поверовати у
постојећу и сада живу цркву која садржи сва људска веровања, која има на челу бога, и према

томе у свету и непогрешиву цркву, и од ње примити веру у бога, у стварање света, у пад, у
искупљење - неголи почети од бога, далеког, тајанственог бога, стварања света, итд. Али
прочитавши затим историју цркве од католичког писца, и историју цркве од православног
писца, и видевши да обе цркве,- непогрешиве по суштини својој, одричу једна другу, он се
разочара и у Хомјаковљево учење о цркви, те се и та грађевина растури у прах, као што су и
филозофске грађевине.

Целога пролећа био је Љевин као неко туђе биће и преживео је ужасне тренутке.

»Ако не знам шта сам, и зашто сам овде, не може се живети. А знати то не могу, према
томе, не може се живети«, говорио је себи Љевин.