Page 710 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XI

Оног дана кад је Сергије Иванович стигао у Покровско, Љевин је имао један од својих
најтежих дана.

Било је најживље време рада, кад се у целом народу јавља необичан напор
самопожртвовања у раду, какав се не јавља ни под којим другим погодбама живота и који би
високо био цењен кад би људи који имају те особине, сами га ценили, кад се не би понављао
сваке године и кад последице тога напора не би биле тако просте.

Покосити, пожњети и превући раж и овас, покосити ливаде, угарити њиве, омлатити семе
и посејати озимицу - све то изгледа просто и обично; међутим, да се све то среди, потребно
је да сви сељаци, и стари и млади, раде за те три-четири недеље непрестано, три пута више
него обично, да се хране квасом, луком и црним хлебом, врху и вуку снопове ноћу, и не
спавајући више од два - три сата. И сваке се године то ради по целој Русији.

Како је већи део живота провео на селу и у блиским односима с народом, Љевин је у то
радно доба осећао да опште народно узбуђење прелази и на њега.

Изјутра је ишао на прву сетву ражи, па на њиву с које су вукли овас у стогове; вративши се
кући у доба кад су му жена и свастика устајале, попио би с њима кафу, и онда пошао пешице
на салаш, где је требало пустити у рад нову млатилицу за припремање семена.

Цео тај дан, разговарајући са надзорником и сељацима а код куће са женом, свастиком,
њеном децом и тастом, Љевин је мислио о једном те једном, што га је у то време поред
домаћих брига занимало, у свему тражио везе по своме питању: »Шта сам? Где сам? Зашто
сам овде?«

Стојећи у хладовини, под сушницом за црепове новопокривеном још неопалим мирисним
лишћем лескових мотака, прислоњених уз ољуштене свеже јасикове пречаге под сламним

кровом - Љевин је гледао, кроз отворена врата пред којима се витлала сува и горка прашина
од млаћења: час у врелим сунцем обасјану траву и у свежу сламу тек изнесену из житнице,
час у ласте с белим грудима и шареним главама које су с писком долетале под кров и
лепршајући крилима заустављале се на оквиру врата, час у народ који је врвео по тамном и
прашљивом гумну, и уз то је премишљао чудне мисли:

»Зашто се све ово ради? - Мислио је. - Зашто ја стојим овде и терам их да раде? Зашто се
они труде и старају да преда мном покажу своју усрдност? Рашта се бакће старица Матрјона,
моја познаница? (Ја сам је лечио кад је, за време пожара, пала на њу греда) - мислио је
гледајући у мршаву жену која је, вукући грабуљама класје, с напрезањем газила црно -

опаљеним босим ногама по неравном тлу пуном разбијених црепића. - Онда је оздравила;
али ако не данас - сутра, кроз десет година ће је закопати, и ништа неће остати ни од ње, ни
од ове каћиперке у црвеној убрадачи која тако вешто и нежно издваја из плеве класје. И њу ће