Page 702 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VII

Агафја Михаиловна изиђе на прстима; дадиља спусти завесу, истера муве испод
муслинских завеса на кревецу и стршљена који је ударао о окно, па седе, машући увелом
брезовом гранчицом изнад матере и детета.

- Ала је врућина! Да хоће бог дати мало кишице - проговори она.
- Да, да, ш - ш - ш... - одговори Кити, овлаш љуљајући се и нежно притискујући као

концем затегнуту пуначку ручицу којом је Мића непрестано слабо махао, и час затварао, час
отварао очице. Та ручица је бунила Кити: хтела је да пољуби ту ручицу, али се бојала да то
учини и да разбуди дете. Ручица најзад престаде да се креће, и очи се затворише. Само
покаткад, настављајући свој посао, дете, подижући дугачке, заврнуте трепавице, погледаше у
матер влажним очима које су у полусветлости изгледале црне. Дадиља престаде да маше и
задрема. Озго се зачу грохотан смех старога кнеза и кикот Катавасова.

»Сигурно су се рашћеретали и без мене - помисли Кити - али ми је криво што још нема
Костје. Сигурно је опет свратио на уљаник. Иако ми је жао што тако често одлази тамо, ипак
се радујем. То га разгаљује. Сад је постао веселији и бољи него пролетос. А онда је био тако

мрачан и тако се мучио, да ме је било страх за њега. И како је смешан!« - прошапта она
смешећи се.

Знала је Кити шта мучи њенога мужа. Његово неверовање. Међутим - премда би она, кад
би је упитали да ли мисли да он у оном животу, ако не поверује, неће бити спасен, премда би
се она сложила с тим да неће бити спасен, његово неверовање, ипак, није је чинило
несрећном. Она, иако убеђена да за неверника не може бити спасења, иако је највише на
свету волела душу свога мужа, она је с осмејком мислила о његовом неверовању и говорила у
себи: да је он смешан.

»Зашто целе године чита некакве филозофије? - мислила је Кити. - Ако је све то
написано у тим књигама, онда све може и разумети. Ако је пак тамо неистина, зашто их онда
чита? Он сам каже да би желео да верује. Па зашто не верује? Сигурно стога што много

мисли. А мисли много због усамљености. Увек сам самцит. С нама не може о свему
разговарати. Верујем да ће му гости бити пријатни, нарочито Катавасов. Он воли с њим да
расправља«, помисли она и одмах се у мислима пренесе на питање где би згодније било
метнути Катавасова да спава - засебно, или заједно са Сергијем Ивановичем. И ту јој
одједном дође мисао која је принуди да се стресе од узбуђења, и чак да и Мнћу узбуни, који је
зато строго погледа. »Праља» чини ми се, још није донела рубље, а постељно рубље за госте
све је употребљено. Ако то не удесим, Агафја Миханловна ће дати Сергију Ивановичу
употребљено рубље«, и од саме те помисли Кити појури крв у лице.

»Да, видећу«, одлучи, и враћајући се пређашњим мислима сети се да нешто важно у тим