Page 704 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VIII

Од тренутка кад је Љевин, крај самртничке постеље свога брата љубимца, први пут
погледао на питање живота и смрти, па кроз нова, како их он називаше, нова убеђења која
неприметно за њега, у периоду времена од двадесете до тридесет четврте његове године,
замењиваху његова детињска и младићка веровања - он се ужасавао не толико од смрти,
колико од живота, без трунке знања о томе откуда живот, ради чега је, зашто, и шта је живот.

Организам, његово распадање, немогућност уништења материје, закон о одржању снаге,
развиће - биле су речи које су му замениле пређашњу веру. Те речи и појмови који су били с
њима у вези, били су врло добри за умовање; али животу нису давали ништа, и Љевин се
одједном осети као човек који би променио топлу бунду за муслинско одело и који би се на
првом мразу несумњиво уверио, не кроз размишљање, него целим својим бићем, да му је
исто као да је и го, и да неизбежно мора пропасти.

Од тога тренутка, мада није давао себи рачуна о томе, и живео и даље као и раније,
Љевин није престајао да осећа страх од свога незнања.

Осим тога, он нејасно осећаше да оно што је називао својим уверењем, да је то било не
само незнање, већ да је то био један склад мисли при којем је немогућно знање онога што му
је требало знаш.

У прво време, женидба, нове радости и обавезе, које познаде, потпуно заглушише оне
мисли; али у последње време, после жениног порођаја, док је беспосличио у Москви, пред
Љевина чешће и чешће, упорније и упорније поче излазити оно питање које је тражило
решење.

Питање се за њега састојало у следећем: »Ако не признајем оне одговоре које
хришћанство даје на питања о моме животу, какве друге одговоре признајем?« И никако није
могао наћи, у целом арсеналу својих убеђења, не само одговоре, него ни ишта налик на

одговоре.
Било му је као човеку који тражи хране у продавницама оружја и играчака.

Нехотице, несвесно за самога себе, он је у сваком човеку тражио везе са тим питањима, и
решење тих питања.

Највише га је чудило и бунило то што већина људи из његовога круга и његових година,
заменивши, као и он, пређашња веровања новим убеђењима каква су била и његова, нису у
томе видели никакву невољу, остајали потпуно задовољни и спокојни. Тако да су Љевина,
осим главног питања, мучила још и друга питања: Да ли су ти људи искрени? Да се не

претварају? Или, да ли можда некако друкчије, јасније од њега схватају одговоре које наука
даје на питања што га занимају? И он је брижљиво изучавао и мишљења тих људи, и књиге
које су изражавале те одговоре.