Page 683 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

према Сорокиној, да није заљубљен у Кити, да ме неће изневерити? Ја све то знам, али од
тога ми није ништа лакше. Ако ме он не воли, него по дужности буде добар и нежан према
мени, а онога не буде што ја хоћу - то је хиљаду пута горе него мржња! То је пакао! А то и
јесте. Он ме већ одавно не воли. А где се свршава љубав, почиње мржња... Ове улице никако

не знам. Некаква брда, и све куће, куће... А у кућама све људи, људи... Колико их је, нема
броја, и сви мрзе једно друго... Лепо, нека баш и смислим оно што хоћу да бих била срећна.
Лепо, добијем развод брака, Алексије Александрович даје ми Серјожу, и ја се венчам с
Вронским.« Сетивши се Алексија Александровича, одмах га са необичном живошћу замисли
као живог пред собом, са његовим кротким, беживотним, угашеним очима, плавим жилама
на белим рукама, интонацијама, и пуцањем прстију, и сетивши се осећања које је било међу
њима и које се такође називало љубав, она се стресе од одвратности. »Лепо, добићу развод и

бићу жена Вронскога. Хоће ли Кити престати да гледа на мене као што је гледала данас? Не.
А хоће ли Серјожа престати да мисли и распитује о двојици мојих мужева? А какво ћу ново
осећање измислити између себе и Вронског? Да ли је могућно нешто - не више срећа, него
само да није патња? Не и не!« одговори она без и најмањег колебања. »Немогућно је! Ми се
животом разилазимо, ја стварам његову несрећу, он моју, а преиначити се не може ни он, ни
ја. Сви су покушаји били учињени, завртањ се покварио... Да, просјакиња са дететом. Она

мисли да је свет жали. Зар сви ми нисмо бачени у свет само зато да једно друго мрзимо, и да
према томе мучимо и себе и друге?... Пролазе гимназисти, смеју се. Серјожа? - сети се. -
Мислила сам такође да сам њега волела, и осећала сам умирење од своје нежности према
њему. А живела сам и без њега, заменила сам га за другу љубав, и нисам се жалила на ту
замену док сам се задовољавала оном љубављу.«

И она се са одвратношћу сети онога што је називала оном љубављу. И јасност, са којом је
сад видела и свој, и живот других људи, радоваше је. »Тако и такви смо и ја, и Петар, и
кочијаш Фјодор, и овај трговац, и сви људи који живе тамо дуж Волге, куда зову ове објаве, и
свуда, и свагда«, мислила је кад се већ нашла пред ниском зградом нижегородске станице, и

кад јој на сусрет истрчаше носачи.
- Хоћете ли до Обираловке? - рече Петар.

Она је сасвим заборавила куда и зашто путује, и само је с великим напрезањем могла да
разуме питање.

- Да - рече, пружајући кесицу с новцима, и узевши у руку црвену торбицу, изиђе из кола.
Упутивши се кроз гомилу у чекаоницу прве класе, помало се присећаше свију

појединости свога положаја, и оних одлука између којих се колебала. И опет, час нада, час
очајање почеше по старим болесним местима позлеђивати ране њеног измученог, страшно
устрепталог срца. Седећи на звездоликом дивану и очекујући полазак воза, она је, гледајући
са одвратношћу на све који су улазили и излазили (сви су јој били непријатни), мислила: час
о томе како ће стићи на станицу, написати му писмо, и шта ће му написати; час о томе како

се он сад (не разумевајући шта су њене патње) жали матери на свој положај; и како ће она
ући у собу, и шта ће му рећи. А мислила је и о томе како би живот још могао бити срећан, и
како га мучно и воли и мрзи, и како јој страшно куца срце.