Page 685 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

течније, клизавије, уз лак звекет; вечерње јарко сунце обасја прозор, а ветрић понесе завесу.
Ана заборави на своје суседе у вагону, и при лаком нихању, и удишући у себе свеж ваздух,
опет поче мислити:

»Да, на чему сам стала! На томе што не могу да смислим положај у којем живот не би
био мучење. Сви смо створени за то да се мучимо, и да сви то знамо, и сви да измишљамо
средства да се обмањујемо. А кад видиш истину, шта да радиш?«

- Човеку је дат разум, да би се избавио од онога што га узнемирује - рече на француском
језику дама, очевидно задовољна својом фразом, и гримасирајући језиком.

Те речи као да одговорише на Анину мисао.
»Избавити се од онога што узнемирује«, понови Ана. И погледавши на мужа са црвеним

образима и на мршаву жену, она виде да болешљива жена сматра себе женом коју не
разумеју, и да је муж вара, и подржава у њој то њено мишљење о себи. Ана као да виде целу
њихову историју, и све кутиће њихових душа, пошто пренесе на њих ону светлост. Али није ту
било ничега занимљивог, и она настави своју мисао.

»Да, веома сам узнемирена, али је зато дат разум да се избавим; дакле, треба се избавити.
Зашто не угасити свећу кад се више нема шта да гледа, кад је одвратно гледати на све? Али
како?... Зашто је тај кондуктер претрчао преко мотке? Зашто вичу они младићи у оном
вагону? Зашто говоре, зашто се смеју? Све је неправда, све је лаж, све обмана, све зло!.. «

Кад воз стиже на станицу, Ана изиђе у гомили других путника, и склањајући се од њих
као од губавих, застаде на перону, и стараше се да се сети зашто је дошла овамо, и шта је
намерила да ради. Све што јој се раније чинило могућним, сад је тако тешко било довести у

склад, нарочито у хучној гомили свих тих ружних људи који јој нису давали мира. Час су јој
притрчавали носачи нудећи јој своје услуге; час су је загледали младићи пролазећи и
лупајући потпетицама по даскама перона, и гласно разговарали; час су се они које је сретала,
на погрешну страну склањали. Сетивши се да је хтела да путује даље, ако не буде одговора,
она заустави једнога носача и упита: да ли је ту кочијаш са писмом за грофа Вронског.

- Гроф Вронски? Њихови су сад били овде. Дочекали су кнегињу Сорокину са ћерком. А
како изгледа кочијаш?

Док је она разговарала са носачем, кочијаш Михаило, румен, весео, у плавом кицошком
кафтану са ланцем, очевидно поносећи се што је добро извршио поруку, приђе јој и даде
писамце. Она отвори и срце јој се стеже још пре него што га прочита.

»Јако ми је жао што ме писмо није затекло. Бићу код куће у десет часова«, писао је
Вронски немарним рукописом.

»Тако! То сам и очекивала!« рече у себи са пакосним осмејком.
- Добро, иди кући - тихо проговори, обраћајући се Михаилу. Она је говорила тихо стога
што јој је брзина куцања срца сметала да дише. »Не, не дам ти да ме мучиш«, помисли она,

обраћајући се претњом не њему, не самој себи, већ ономе који ју је принуђавао да се мучи, и
пође пероном поред станице.

Две собарице, које су ишле по перону, заметнуше натраг главе, гледаху њу, и гласно
запажаху нешто око њене тоалете: »права«, рекоше за чипку која је била на њој. Младићи је
не остављаху на миру. Опет прођоше поред ње, загледаху јој у лице, и са смехом викнуше
нешто неприродним гласом. Шеф станице упита је у пролазу: путује ли? Дечко, продавац