Page 681 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 681
танки омот телеграма. »Не могу доћи пре десет часова. Вронски« прочита она.
- А послати момак се није вратио?
- Није - одговори вратар.
»Кад је тако, знам шта ми треба радити - рече она, и осећајући да се у њој диже
неодређени гнев и потреба освете, устрча горе. - Идем сама к њему. Пре него што заувек
отпутујем, хоћу да му кажем све. Никада никога нисам мрзела тако као тог човека!« мислила
је. Спазивши његов шешир на чивилуку, стресе се од одвратности. Није јој долазило до
свести да је његов телеграм одговор на њезин телеграм, и да он тада још није био добио њено
писмо. Замишљала га је како сад мирно разговара с матером и Сорокином, и како се радују
њеним патњама. »Да, треба ићи што пре«, рече у себи, још не знајући куда. Хтела је само што
пре да оде од осећања која је обузимаху у овој ужасној кући. Послуга, зидови, ствари у овој
кући - све је у њој изазивало одвратност и злоћу, и притискивало је неким теретом.
»Да, треба ићи на железничку станицу; а ако га не нађем на станици, онда ћу се одвести
тамо и ухзатити га на делу.« И Ана разгледа у новинама ред вожње. Увече одлази воз у 8
часова у 2 мннута. »Да, стићи ћу.« Нареди да упрегну друге коње, и поче паковати у путничку
торбу ствари неопходно потребне за неколико дана. Знала је да се овамо више неће вратити.
Између осталих планова који су јој долазили у главу, нејасно је решила и то: да после онога
што буде на железничкој станици, или на грофичином имању, крене нижегородском
железницом до прве вароши, и да тамо остане.
Ручак је стајао на столу; она приђе, помириса хлеб и сир, и уверивши се да јој је мирис
сваког јела непријатан, нареди да дођу кола и изиђе. Кућа је већ бацала сенку преко целе
улице, и било је ведро вече, још топло од сунца. И Анушка која ју је испраћала носећи ствари,
и Петар који је стављао ствари у кола, и кочијаш, очевидно незадовољан - сви јој беху
непријатни и раздражаваху је својим речима и покретима.
- Петре, ти ми ниси потребан.
- А како ћете за карту?
- Па добро, како хоћеш - рече она зловољно. Петар ускочи на бок, намести се у седишту, и
нареди кочијашу да вози на железничку станицу.
