Page 679 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Кити збуни борба која настаде у њој између непријатељства према овој рђавој жени, и
жеље да буде снисходљива према њој; али чим спази лепо, симпатично лице Анино, све
непријатељство ишчезе.

- Не бих се изненадила и кад не бисте хтели да се видите са мном. На све сам навикла. Ви
сте били болесни? Да, променили сте се - рече Ана.

Кити је осећала да Ана непријатељски гледа на њу. Она објасни то неприј атељство
незгодним положајем у којем се осећала сада пред њом њена пређашња заштитница, и дође
јој жао.

Оне поразговараше о болести, о детету, о Стиви, али Ану очевидно ништа није
интересовало.

- Свраћала сам да се опростим с тобом - рече она устајући.
- Кад путујете?

Ана, опет не одговарајући, обрати се Кити.

- Да, врло ми је мило што сам вас видела - рече она са осмехом. - Толико сам слушала о
вама са свију страна, чак и од вашег мужа. Он је био код мене, и веома ми се допао -
очевидно у рђавој намери додаде Ана. - Где је он?

- Отишао је на село - рече Кити.

- Поздравите га од мене, неизоставно га поздравите.
- Неизоставно! - наивно понови Кити гледајући је са саучешћем у очи.

- Е, збогом, Доли - и пољубивши Доли и руковавши се с Кити, Ана журно пође.

- Увек иста и исто примамљива. Врло је лепа! - рече Кити кад остаде сама са сестром. -
Али има нешто тужно у њој. Ужасно тужно!

- Не, него нешто особито је у њој данас - рече Доли. - Кад сам је испраћала у предсобљу,
учинило ми се као да ће заплакати.