Page 680 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIX

Ана седе у кола још у горем стању него што је била кад је полазила од куће. Пређашњим
мукама сад се придружи и осећање увреде и чуђења, што је јасно осетила при сусрету с Кити.

- Куд заповедате? Кући? - упита Петар.
- Да, кући - рече Ана и не мислећи сад куд иде.

»Како су ме гледале, као на нешто страшно, непојмљиво, и вредно љубопитности... О
чему ли може тако ватрено причати оном другом?« мислила је гледајући у двојицу пешака.
»Зар се може другоме причати оно што се осећа? Ја сам хтела испричати Доли, и добро је

што нисам. Како би се она радовала мојој несрећи! Она би то прикрила, али главно њено
осећање било би радост што сам кажњена за задовољства на којима ми је завидела. Кити,
она би се још више радовала. Како је целу и скроз видим! Она зна да сам ја више него обично
била љубазна према њеном мужу. Љубоморна је и мрзи ме« И још ме и презире. У њеним
очима ја сам неморална жена. Кад бих била неморална жена, могла бих учинити да се њен
муж заљуби у мене... кад бих хтела. Па и хтела сам... А овај, ето, задовољан је собом«,
помисли она о дебелом, руменом господину, који се возио њој у сусрет, и сматрајући је за

познаницу, подигао свој сјајан шешир изнад сјајне ћеле, али се затим уверио да се преварио.
»Мислио је да ме познаје. А познаје ме исто толико колико и ма ко други на свету. Ја сама
себе не познајем. Познајем своје прохтеве, како кажу Французи... Ето, они тамо траже
прљави сладолед, и не знају да је прљав, сигурно«, мислила је гледајући у двојицу дечака
који зауставише продавца сладоледа, и овај скиде с главе ведро и обриса крајем убруса своје
ознојено лице. »Сви ми хоћемо оно што је слатко и укусно. Кад нема бомбона, дај прљави

сладолед. И с Кити је тако било: кад није Вронски, дај Љевина. Она ми завиди. И мрзи ме. И
сви ми мрзимо једно друго. Ја Кити, Кити мене. То је истина... Ћућкин Coiffeur... [303] Je me

fais coiffer par [304] Ћућкин... То ћу му рећи, кад дође«, помисли Ана и осмехну се. Али се у
истом тренутку сети да нема сад коме да говори ма шта смешно. »И нема ничега ни смешног

ни веселог. Све је гадно... Звони на вечерње, и овај трговац се тако правилно крсти као да се
боји да не испусти нешто... Нашто цркве, звоњење, и та лаж? Само зато да сакријемо како
сви мрзимо једно друго, као ови кочијаши, што се тако пакосно грде... Јашвин каже: Он хоће
мене да остави без кошуље, а ја њега. То је истина!«

У тим мислима, каје је тако занеше да престаде мислити о своме положају, стиже кући.
Кола стадоше. Кад угледа вратара који јој изађе на сусрет, тек се тада сети да је слала писмо
и телеграм.

- Има ли одговора? - упита.
- Одмах ћу видети - одговори вратар, и прегледавши по столу, узе и даде јој квадратни