Page 677 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVIII

Време је било ведро. Цело јутро падала је честа, ситна киша, и сад се изведрило.
Гвоздени кровови, плоче тротоара, калдрма, точкови и кошеви, лим и бакар на каруцама, све
је то сијало на мајском сунцу. Било је три сата, најживље време на улицама.

Седећи у углу удобних каруца, које се једва нијаху на својим гипким опругама, при брзом
касу сивих коња, уз непрекидну лупу точкова и брзе промене утисака на чистом ваздуху, Ана
је поново низала догађаје последњих дана, видела свој положај у сасвим другој боји него код
куће. Сад јој мисао о смрти није била тако страшна и јасна, а сама смрт није била више
неизбежна. Сад је корела себе за унижење до којега се спустила. »Ја га преклињем да ми
опрости. Покоравам му се. Признајем да сам ја крива. Зашто? Зар не могу живети без њега?«

И не одговарајући на питање како ће живети без њега, она поче читати фирме. »Канцеларија
и стовариште. Зубни лекар... Да, рећи ћу Доли све. Она не воли Вронског. Биће ме срамота и
тешко, али ћу јој све казати. Она ме воли, послушаћу њезин савет. Нећу да му се покорим,
нећу да му допустим да ме васпитава. - Филипов, колачи... Кажу да одатле шаљу тесто у
Петроград. Московска је вода тако добра. И митишчински извори, и палачинке.« И она се

сети како је врло давно, кад је имала тек седамнаест година, ишла с тетком у цркву Свете
тројице. »Тада још на колима. Је ли могућно да сам то била ја, са црвеним рукама? Како је
много од онога што ми се онда чинило тако дивно и неприступачно, постало ништавно; а оно
што је онда постојало, сада је занавек недостижно. Да ли бих онда могла поверовати да могу
доћи до оваквог унижења? Како ће бити поносит и задовољан кад добије моје писамце! Али
ја ћу му доказати... Како ружно мирише ова боја, Зашто непрестано боје и зидају?... Модни
предмети и украси«, читала је. Један човек је поздрави. То је био Анушкин муж. »Наши

паразити - сети се како је говорио Вронски. - Наши? Зашто наши? Страшно је што не можеш
прошлост из корена да ишчупаш. Не може се ишчупати, али се може сакрити сећање на њу. И
ја ћу га скрити.« Ту се сад сети прошлости с Алексијем Александровичем, и како је ту
прошлост избрисала из својих успомена. »Доли ће помислити: остављам другог мужа, и
стога сигурно не могу бити у праву. А зар ја хоћу да сам у праву! Не могу бити!« проговори
она, и дође јој да се заплаче. Али одмах поче мислити: »чему ли се могу тако осмејкивати ове

две девојке? Сигурно су заљубљене. Оне не знају како то није весело, како је ниско«...
Булевар и деца. Три малишана трче, играју се коњића. »Серјожа! Све ћу изгубити, а њега нећу
повратити. Да, све ћу изгубити, ако се он не врати. Можебити да је задоцнио на воз, и да се
досад већ вратио кући. Опет тражиш унижење!« - рече самој себи. »Не, ући ћу и рећи ћу Доли
отворено: ја сам несрећна, и заслужила сам то; ја сам крива, али сам несрећна, помози ми...
Ови коњи, ова кола - како сам одвратна себи у овим колима - све је његово; али ја их више
нећу видети.«

Смишљајући речи којима ће све казати Доли, и навлаш позлеђујући своје срце, Ана пође