Page 674 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Да, збиља - рече он кад она већ беше у вратима - сутра путујемо, најзад. Је ли тако?

- Ви, а ја не - рече она окренувши му се.
- Ана, тако се не може живети...

- Ви, а ја не - понови она.

- То постаје неиздржљиво.
- Ви... ви ћете се кајати за то - рече она и изиђе.

Уплашен очајним изразом с којим беху изговорене ове речи он скочи и хтеде да потрчи за
њом, али прибравши се, седе, и чврсто стиснувши зубе намршти се. Та непристојна претња,

како је он налазио, претња нечим, дражила га је. »Покушавао сам све - помисли - остаје само
једно - не обраћати пажњу«, и он се поче спремати да иде у град, и опет до матере, од које је
требало да добије потпис на пуномоћи.
Ана је чула звуке његових корака по кабинету и у трпезарији. Пред салоном он застаде.

Али не сврати к њој, већ само нареди да могу без њега предати Војтову пастува. Затим је чула
како су пришла кола, како су се отворила врата, и како је он изишао. Затим је опет ушао у
трем, и неко је устрчао горе. То је собар трчао по заборављене рукавице. Она приђе прозору и
виде како је, не гледајући, узео рукавице, и такнувши руком кочијаша у леђа, нешто му рекао.
Затим, не гледајући у прозоре, заузе своју обичну позу у колима, пребаци ногу преко ноге, и

навлачећи рукавицу изгуби се иза угла.