Page 567 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

газдинству.

- Ја немам задовољство познавати тога господина Љевина - смешећи се рече Вронски -
али он вероватно никад није видео машине које осуђује. А ако их је видео и опробао, онда је
то било на брзу руку, и не са машином из иностранства него са руском. А какви онда могу
бити погледи на ствар?

- Све заједно, турски погледи - обраћајући се Ани рече смешећи се Весловски.

- Ја не могу бранити његово мишљење - планувши рече Дарја Александровна - али смело
могу рећи да је он врло образован човек, и кад би био ту, он би вам умео одговорити; ја не
умем.
- Ја Љевина веома волим, ми смо добри пријатељи - добродушно смешећи се рече

[228]
Свијажски. - Mais pardon, il est un petit peu toqué; на пример, он тврди да ни земства, ни
судови нису потребни, и неће ни у чему да учествује.
- То је наша руска равнодушност - рече Вронски сипајући воду из ледене боце у танку
чашу на стуб - не осећамо обавезе које од нас изискују наша права, па зато одричемо те
обавезе.

- Ја не знам човека који би био строжи у вршењу својих обавеза - рече Дарја
Александровна, раздражена тим надмоћним тоном Вронског.

- Ја, напротив - настави Вронски, некако дарнут у живац тим разговором - ја, напротив,
ево каквог ме видите, врло сам захвалан за част коју су ми учинили, захваљујући Николају
Ивановичу (он показа на Свијажског), изабравши ме за поротника. Сматрам да је обавеза да

присуствујем на скуповима, и при претресању сељачких питања о коњима, важна за мене
исто тако као и све што ја могу да урадим. И сматраћу за част ако ме изаберу за одборника.
Тиме ћу се само одужити за користи које уживам као поседник. На несрећу, код нас се не
схвата важност коју треба да имају у држави велики поседници.

Дарји Александровној беше необично слушати Вронског, како је миран у својој
правичности за својим столом. Па се сети како је Љевин, који противно мисли, био исто
тако одлучан у својим суђењима за својим столом. Али она је волела Љевина, и зато је била
на његовој страни.

- Дакле, можемо рачунати на вас, грофе, за идућу скупштину? - рече Свијажски. - Али
треба поћи раније, осмога већ бити тамо. Кад бисте ми учикили част да дођете к мени.

- А ја се помало слажем с твојим beau - frère [229] - рече Ана. - Само не мислим сасвим

тако као он - додаде она с осмејком. - Бојим се да је у последње време код нас и одвећ много
тих друштвених обавеза. Као што је пре било тако много чиновника да је за сваки посао био
потребан чиновник, тако сад - сви су јавни радници. Алексије је овде тек шест месеци, а већ
је, чини ми се, члан пет или шест разних друштвених установа - старатељ, судија, одборник,

поротник, нешто око коња. Du train que cela va, [230] све време ће ићи на то. Бојим се да баш
због множине тих послова не буде све само форма. На колико сте места ви члан, Николају
Ивановичу? - обрати се она Свијажскоме - чини ми се, на више од двадесет?

Ана је говорила шалећи се, али се у тону осећала раздраженост. Дарја Александровна,
која је пажљиво посматрала Ану и Вронског, одмах је то опазила. Видела је такође да је лице
Вронског за време овог разговора добило озбиљан и упоран израз. Опазивши то, опазивши да