Page 564 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXII

Заставши Дарју Александровну код куће, Ана јој пажљиво погледа у очи, као да пита о
разговору који је имала с Вронским, али не упита речима.

- Чини ми се даје већ време ручку - рече она. - Још се нисмо добро ни виделе. Ја рачунам
на вече. Сад треба да идем да се обучем. Мислим, и ти ћеш. Добро смо се испрљале на
грађевини.

Доли оде у своју собу и дође јој смешно. Облачити се није имала у шта, јер је већ била
обукла своју најбољу хаљину; али да би чим било обележила своју припрему за ручак, она
замоли собарицу да јој очисти хаљину, промени манжете и траку, и метну чипку на главу.

- Ето, то је све што сам могла учинити - смешећи се рече Ани, кад ова изађе у трећој, опет
изванредно простој хаљини.
- Да, ми се овде кицошимо - рече Ана као извињавајући се за своју гиздавост. - Алексије

је задовољан твојим доласком као ретко чим. Он је просто заљубљен у тебе - додаде она. -
Да ниси уморна?

До ручка није било времена за разговор ма које врсте. Кад уђоше у салон, затекоше већ
кнегињицу Варвару, и мушкарце у реденготима. Архитекта беше у фраку. Вронски представи
гошћи доктора и управника. Архитекту је упознала још у болници.

Дебели настојник куће, сијајући својим округлим избријаним лицем и уштирканом белом
вратном марамом, јави да је јело на столу и даме се дигоше. Вронски замоли Свијажског да
понуди руку Ани Аркадијевној, а сам приђе Доли. Весловски пружи руку кнегињици
Варвари пре Тушкјевича, тако да Тушкјевич пође сам с управником и доктором.

Ручак, трпезарија, посуђе, послуга, вино и јело, не само да су одговарали општем тону
нове раскошности дома, него изгледаху још раскошније и новије од свега. Дарја
Александровна је посматрала ову, за њу нову раскош, и као домаћица која управља кућом -
премда се није надала да ће ишта од свега виђенога моћи сравнити са ичим у својој кући,
тако је све то по раскоши било далеко изнад њеног начина живота - поче нехотице да улази у

појединости, и да задаје себи питање: ко је, и како све то урадио. Васењка Весловски, њен
муж, па и Свијажски, и још многи људи које је она познавала, никад не мисле о томе, верују
на голу реч да сваки ваљан домаћин жели да његови гости осете: да баш то што је тако лепо
код њега уређено, није стало никаквог труда, већ је само по себи такво. Дарја Александровна,
пак, знала је да сама по себи не постаје ни каша за дечји доручак, и да је у овакво сложено и
дивно уређење морала бити уложена нечија напрегнута пажња. По погледу Алексија

Кириловича којим је прегледао сто, по знаку који је дао настојнику, по начину како је
понудио Дарји Александровној избор између хладне чорбе од зелени и рибље супе, она је
видела да се све то ради и подржава старањем самога домаћина. Од Ане, очевидно, зависиле