Page 571 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

болесна, или да будем пријатељ, друг свога мужа, свеједно, ипак мужа - намерно површним
и лакомисленим тоном рече Ана.

- Па да, па да - говорила је Доли, слушајући исте аргументе које је сама себи наводила, и
не налазећи више у њима ранију убедљивост.

- За тебе, за друге - говорила је Ана, тобож погађајући њене мисли - још и може бити
сумње, али за мене... Разумеј, ја нисам венчана жена; он ме воли док ме воли. И? Чиме да
подржим његову љубав? Зар овим?

Ана испружи беле руке испред трбуха.
Необичном брзином, као што то бива у тренуцима узбуђења, гомилале су се мисли и
успомене у глави Дарје Александровне. »Ја - мислила је она - нисам привлачила Стиву, он је

отишао од мене другима, али га ни она прва, ради које ми је постао неверан, није задржала
тиме што је увек била лепа и весела. Он ју је оставио и нашао другу. И зар ће Ана тиме
привући и задржати грофа Вронског? Ако он то буде тражио, наћи ће још примамљивије и
веселије тоалете и понашање. И нека су не знам како беле и дивне њене голе руке, и не знам
како лепа њена пуначка фигура, њено успламтело лице испод ове црне косе, наћи ће он

лепше, као што тражи и налази мој одвратни, жалосни и мили муж.«
Доли ништа не одговори и само уздахну. Ана примети тај уздах који је показивао
неслагање с њом, и настави. Она је имала у резерви још аргумената, и тако јаких да ће се на
њих тешко моћи што одговорити.

- Ти кажеш да то не ваља? Али треба промислити - настави она. - Ти заборављаш мој
положај. Како могу желети децу? Не говорим о мукама, ја их се не бојим. Али помисли, чија

ће бити моја деца? Несрећна деца, која ће носити туђе име. Самим својим рођењем она се
стављају у положај да се морају стидети своје матере, свога оца, свога рођења.
- Па зато је баш и потребан развод.

Али Ана је не слушаше. Она је хтела да изговори све оне, увек исте разлоге којима је
толико пута себе уверавала.

- Зашто ми је дат разум кад га нећу употребити на то да не стварам у свету несрећнике?

Она погледа у Доли, али не сачекавши одговор, настави:
- Ја бих се увек осећала крива пред том несрећном децом - рече она. - Ако их нема, онда

бар нису несрећна, а ако су несрећна, онда сам ја сама за то крива.
То су били тачно они разлози и докази које је Дарја Александровна сама себи наводила,
али сад, кад их је слушала, није их разумевала. »Како неко може бити крив пред бићима која

не постоје?« мислила је она. И одједном јој дође мисао: да ли би, у каквом било случају,
могло бити боље за њеног љубимца Гришу кад не би постојао? И то јој се учшш тако лудо,
тако чудновато, да нехотице заврте главом како би растерала ту збрку мисли.

- Ја, ја не знам, али то није добро - рече, са изразом гађења на лицу.
- Да, али не заборављај шта си ти, а шта сам ја... А осим тога - додаде Ана, као да, упркос
богатству својих разлога, и оскудици Долиних разлога, ипак донекле признаје да оно не ваља

- не заборављај главно, да ја, сада, нисам у таквом положају у каквом си ти. За тебе је
питање: желиш ли да немаш више деце; а за мене: желим ли да их имам. А то је велика
разлика. Разумећеш да ја у моме положају не могу то желети.