Page 563 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

о његовој делатности на селу налази у истом одељку интимних мисли у којима и питање
његових односа према Ани.

- Да наставим - рече он прибравши се. - Главно је да човек, радећи, има уверење да оно
што ради неће умрети с њим, да ће имати наследнике, а то код мене недостаје. Замислите
положај човека који унапред зна да његова деца од љубљене жене неће бити његова, већ
нечија, и некога који их мрзи и неће да зна за њих. То је ужасно!

Он ућута, очевидно узбуђен.

- Да, разуме се, ја то схватам. Али шта може Ана? - упита Дарја Александровна.
- Да, то ме и приводи циљу мога разговора! - рече он, с муком се стишавајући. - Ана
може, и то зависи од ње... Већ и зато да се могу обратити цару молбом за усиновљење,

неопходан је развод. А то зависи од Ане. Њен муж је пристао на развод - ваш муж је то у оно
време сасвим био удесио. Знам да Анин муж не би развод ни сад одбио. Требало би му само
писати. Он је тада отворено рекао: да неће сметати, ако Ана изрази жељу за тим. Разуме се -
рече он мрачно - то је једна од оних фарисејских свирепости за које су способни само ти
људи без срца. Он зна колико муке њу стаје свака успомена на њега, и, знајући је, ипак тражи

да му она пише писмо. Ја разумем да је њој то мучно. Али разлози су тако важни да треба
passer pardessus toutes ces finesses de sentiment. Il u va du bonheur et de l’existence d’Anne et de
ses enfants. [219] О себи не говорим, мада ми је тешко, врло тешко - рече он са изразом

претње некоме због тога што му је тешко. - И, ето, кнегињо, ја се сад без зазора хватам за вас
као за котву спасења. Помозите ми да је уверимо о потреби да му напише писмо и да тражи
развод брака.

- Да разуме се - замишљено рече Дарја Александровна сетивши се живо свога последњег
састанка с Алексијем Александровичем. - Да, разуме се - понови она одлучно, сетивши се
Ане.

- Употребите ваш утицај на њу, учините да му напише писмо. Ја нећу, а готово и не могу
да говорим с њом о томе.

- Добро, говорићу јој. Али како да она сама не мисли о томе? - рече Дарја Александровна,
и сети се одједном нове, чудновате навике Анине да зажмирује. И учини јој се да је Ана
жмирила баш онда кад су се ствари тицале интимних страна живота. »Жмири кад гледа на
свој живот само да не би видела све«, помисли Доли. - Говорићу неизоставно с њом, и себе
ради и ње ради - одговори Дарја Александровна на његове изјаве захвалности.

Они устадоше и пођоше кући.