Page 562 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 562

и сматрате ме за човека који има срца. Ја сам узрок тога положаја. И зато га осећам.

      - Ја разумем - рече Дарја Александровна, и нехотице уживајући у њему што тако искрено
  и  тврдо  рече  те  речи.  -  Али,  баш  зато  што  ви  себе  сматрате  узроком,  бојим  се  да  не
  преувеличавате - рече она. - Њен је положај тежак у свету, ја разумем.

      - У свету је пакао! - мрачно се натмури и нагло одговори он. - Немогућно је замислити
  горе моралне муке од оних које је она преживела у Петрограду за две недеље дана... и ја вас
  молим да верујете у то.

      - Да, али овде, докле год ни Ана... ни ви не осетите потребу за светом...
      - Свет! - с презиром рече он - какву бих потребу ја могао имати за светом?

      - Све дотле - а то може бити и увек - ви сте срећни и мирни. Ја видим по Ани да је срећна,
  потпуно срећна, она је већ успела да ми то и каже - рече Дарја Александровна смешећи се;
  али говорећи то, и нехотице посумња сада: да ли је Ана заиста срећна?

      Међутим, чинило се да Вронски нимало не сумња у то.

      - Да, да - рече он. - Ја знам да је она живахнула после свих њених патња; она је срећна.
  Она  је  срећна  у  садашњости.  Али  ја?...  ја  се  бојим  онога  што  нас  очекује...  Опростите,
  желите ли да ходамо?

      - Не, свеједно.

      - Онда да седнемо овде.
      Дарја Александровна седе на клупу у углу алеје. Он застаде пред њом.

      - Ја видим да је она срећна - понови он, а сумња у то да ли је Ана срећна, још више порази
  Дарју  Александровну.  -  Али  може  ли  се  то  тако  наставити?  Да  ли  смо  добро  или  рђаво
  поступили, то је друго питање; коцка је бачена - рече он прелазећи с руског на француски
  језик - и ми смо везани за цео живот. Ми смо спојени најсветијим за нас везама љубави. Ми

  имамо дете, и можемо имати још деце. Али закон, и сви услови нашег положаја такви су да
  се појављују хиљаде компликација, које она, сада, одмарајући се душевно после свих мука и
  страдања, не види и неће да види. И то је разумљиво. Али ја не могу да не видим. Моја кћи,
  по закону, није моја, него Карењинова. Ја нећу ту варку! - рече он с енергичним покретом
  одрицања и мрачно - упитно погледа у Дарју Александровну.

      Она ништа не одговори, само погледа у њега. Он настави:

      -  Сутра  ће  се  родити  син,  мој  син,  и  он  ће  по  закону  такође  бити  Карењин;  нити
  наследник мога имена, нити мога имања; и ма како срећни ми били у породици, и ма колико
  деце  имали,  између  мене  и  њих  нема  везе.  Она  су  Карењини.  Схватате  ли  тежину  и  ужас
  овога положаја! Покушао сам да о томе говорим Ани. Њу то дражи. Она не разуме, и не могу
  њој све ни казати. Погледајте сад с друге стране. Ја сам срећан њеном љубављу, али ја морам

  имати занимање. Нашао сам то занимање, и поносим се њиме, сматрам га за племенитије од
  занимања мојих бивших другова при двору и служби. И, нема сумње, никад нећу заменити
  овај  посао  за  њихов.  Радим  овде,  седећи  на  месту,  и  срећан  сам,  задовољан,  и  ништа  нам

  више не треба за нашу срећу. Волим овај рад. Cela n’est pas un pis - aller,                  [218]   напротив.
      Дарја Александровна осети да је он на том месту свога објашњења нешто побркао, и није

  могла  добро  да  разуме  у  чему  је  одступање,  али  је  осећала  да  је  он,  почевши  да  говори  о
  својим интимним односима, о којима није могао говорити с Аном, казао све, и да се питање
   557   558   559   560   561   562   563   564   565   566   567