Page 536 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIII

Ловачко знамење: да ће лов бити успешан ако се не пропусти прва птица или зверка,
показа се као тачно.

Уморан, гладан, срећан, прокрстаривши тридесет километара, Љевин се око девет сати
врати у стан са деветнаест комада шљука, и једном патком коју беше привезао за појас, јер
није могла да стане у торбу. Другови му беху већ давно устали и успели да огладне и
доручкују.

- Станите, станите, знам да је деветнаест - говорио је Љевин пребрајајући поново згрчене
и увеле, попрскане засушеном крвљу, и са савијеним у страну главицама шумске и барске
шљуке, које већ нису имале онај важан изглед као кад су излетале из рита.

Рачун је био тачан, и завист Степана Аркадијевича била је пријатна Љевину. Пријатно му
је било још и то што је затекао човека кога је Кити послала с писамцетом.

»Ја сам потпуно здрава и весела. Ако се бојиш за мене, можеш сад бити још спокојнији
него пре. Имам новог телохранитеља, Марију Власјевну (то је била бабица, ново, важно лице
у породичном животу Љевиновом). Дошла је да ме обиђе. Нашла је да сам потпуно здрава, и
ми смо је задржали до твога доласка. Сви смо весели и здрави; не жури, а ако је лов добар,
остани још један дан.«

Ове две радости, успешан лов и писамце од жене, беху тако велике да две мале
непријатности, које се десише после лова, прођоше за Љевина олако. Једна је била у томе
што алатаст логов, очевидно јуче преморен, није хтео да једе и нешто је куњао. Кочијаш је
говорио да се прекинуо.

- Претерани су јуче, Константине Дмитричу - говорио је он. - Десет километара терало се
то изван пута!

Друга непријатност, која је у првом тренутку променила његово лепо расположење, али
којој се он после много смејао, била је у томе што од свег јела које је Кити у изобиљу
спремала, да се чинило неће се појести ни за недељу дана, није остало ништа. Враћајући се

из лова уморан и гладан, Љевин је толико одређено маштао о колачима да је, примичући се
стану, осећао њихов мирис и укус у устима баш као што Ласка осећа дивљач, и наредио
Филипу да му их одмах донесе. Али не само колача, него ни пилића више није било.

- Тај има апетит! - рече Степан Аркадијевич смејући се и показајући на Васењку
Весловског. - Оно, и ја не патим од слабога апетита, али ово је чудо...
- Што је, ту је! - рече Љевин мрачно гледајући у Весловског. - Дај онда говедину, Филипе!

- Говедину су појели, а кости бацили псима - одговори Филип.

Љевину беше тако криво, да јетко узвикну: - Да ми бар штогод оставише! - и само што не