Page 533 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XII

Пробудивши се рано у зору, Љевин покуша да пробуди другове. Васењка је лежао
потрбушке и опружио једну ногу у чарапи, а спавао је тако чврсто да се од њега није могао
добити одговор. Облонски рече кроз сан да не може тако рано. Чак и Ласка, која је спавала
савијена у клупче на крају сена, нерадо устаде и лено протежући шапе једну за другом
исправи задње ноге. Пошто се обу и узе пушку, Љевин пажљиво отвори шкрипутава врата на

сенари и изиђе напоље. Кочијаши су спавали крај кола, коњи су дремали. Само је један лено
јео овас и растурао га губицом по кориту. У дворишту још беше мрачно.
- Што си тако уранио, љубазни? - обрати се пријатељски, као своме старом добром
познанику, старица домаћица која баш изиђе из куће.

- Хоћу у лов, тето. Могу ли овуда проћи за рит?

- Право кроз задње двориште, преко нашега гумна, љубазни, па преко конопље; има
стазица.

Пажљиво корачајући босим, од сунца поцрнелим ногама, старица испрати Љевина, и
одмаче му ограду од гумна.

- Иди тако право, па ћеш ударити у рит. Туда су наша деца стоку терала.
Ласка је весело трчала по стазици; а Љевин ишао за њом брзим, даким кораком,

непрестано погледајући у небо. Хтео је да стигне до рита пре него што сунце изађе. Али
сунце не оклеваше. Месец, који је још сијао кад он изиђе, сад је само блештао, као комад
живе; зорњача, која се малочас није могла не видети, сад се морала тражити; неодређене пеге
на далеком пољу јасно су се виделе. То су биле крстине пожњевене ражи. Роса у високој
мирисавој конопљи - белојци, која се још није видела без сунчане светлости, квасила је ноге
и блузу Љевинову до више појаса. У прозрачној тишини јутра чули су се и најмањи звуци.

Пчелица са фијуком пролете поред уха Љевинова. Он се загледа и спази још другу, трећу. Све
су оне излетале из кошница вршкара и губиле се изнад конопље у правцу рита. Сгазица га
одведе право ка риту. Рит је могао познати по пари што се подизала из њега, негде гушћа,
негде ређа, тако да се шевар и жбунови раките нијаху у тој пари као острвца. Покрај блата и
пута лежали су дечаци и сељаци, који су чували коње, и пред зору сви спавали под
кафтанима. Близу њих ходала су три спутана коња. Један од њих звекетао је синџиром. Ласка
је ишла напоредо с газдом, обзирала се и молила да је пусти напред. Кад прођоше сељаке

који су спавали и поравнаше се са првом мочвари, Љевин прегледа пушку и пусти керушу.
Један од коња, ухрањен доратасти трећак, трже се кад угдеда пса, и одигнувши реп фркну.
Остали се коњи такође поплашише, и шљепајући ногама по води и производећи извлачењем
копита из глиба звук сличан пљескању, почеше искакати из блата. Ласка застаде, погледа
подругљиво у коње и упитно у Љевина. Љевин помилова Ласку и звизну, дајући тиме знак да