Page 535 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

крила, подиже се једна шљука. И одмах после пуцња тешко шљепну белим грудима о мокар
тресет. Друга не сачека, већ се иза Љевина сама подиже, без кера.

Кад се Љевин окрете, она већ беше далеко. Али је метак стиже. Одлетевши још
двадесетак корака, она се сва исправи, па онда, окрећући се као бачена лопта, тешко паде на
суво место.

»Е, ово има смисла! - мислио је Љевин трпајући у ловачку торбу топле и дебеле шлуке. -
А, Ласочка, има ли смисла?«

Када Љевин, пошто је напунио пушку, крену даље, сунце је већ било изашло, иако се није
видело иза облака. Изгубивши сав сјај, месец се беласао на небу као облачак; ниједна звезда
није се више видела. Мочвари, што су се раније на роси сребрнасто преливале, сијале су сад
као позлаћене. Плаветнило траве прелазило је у жућкасто зеленило. Барске птичице
лепршале су на сјајним од росе жбунићима који су бацали крај потока дугачке своје сенке,
Јастреб се пробудио и стајао на пласту окрећући главу час на једну час на другу страну, и

незадовољно гледао у блато. Чавке су летеле у поље, а босоноги дечко пригањао је коње ка
старцу који беше устао испод кафтана и чешкао се. Дим од барута белео се као млеко по
зеленилу траве.

Један од дечака притрча Љевину.
- Чико, јуче су ту биле патке! - довикну му и пође за њим поиздаље.

Љевину беше двојином пријатно да ту у присуству овога дечака, који је изражавао своје
одобравање, убије још три шљуке једну за другом.