Page 519 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Опростите, господо! - рече Љевин истрчавши напоље. - Јесте ли метнули доручак?
Зашто алата десно? Али свеједно. Ласка, одлази, лези на своје место!

- Пусти их с јаловом стоком - обрати се он говедару који га чекаше пред вратима да га
пита шта ће са ушкопљеним јунцима. - Опростите, господо, ево иде још један. - И Љевин
скочи са чеза на која већ беше сео, и пође ка дунђерину предузимачу који је са цолштоком у

руци ишао према трему.
- Што ниси дошао јуче у канцеларију, него ме сад задржаваш. Шта је?

- Допустите да направимо још завијутак. Само још три степена да се дода. Таман ћемо
истерати како треба. Биће много сигурније.

- Требало је да ме послушаш - зловољно одговори Љевин. - Ја сам ти говорио: удеси прво
Терме, па после усецај степенице. Сад се то не може поправити. Ради како сам ти казао,
теши нове.

Ствар је била у томе што је предузимач покварио степенице на новосаграђеном крилу
зграде, отесавши их засебно и не срачунавши добро висину, те су степени дошли одвећ стрми
кад су степенице биле довршене. Сад, предузимач је хтео да задржи исте степенице, само да
дода још три степена.

- Биће много боље.

- Па куда ћеш изићи са још три степена?
- Молим вас - с презривим осмејком рече дунђерин. - Таман ће да изиђе као што треба.

Кад се подигну оздо - с убедљивим покретом рече он - дижи, дижи, док не подиђу.
- Али три степена ће повећати и дужину... Куда ће онда истерати?

- Кад се оздо лепо удеси, хоће да подиђу - говорио је упорно и убедљиво предузимач.

- Под таваницу и у зид ће да подиђу.

- Та, молим вас, одоле ће се дизати. Дижи, дижи, па ће да подиђу.
Љевин извади из пушке шипку и поче му по прашини цртати степенице.

- Видиш ли?

- Како наредите - рече дунђерин; одједном му засветлише очи, појмио је најзад ствар -
канда ће морати да се тешу нове.

- Дабогме, и тако и ради, онако како ти је наређено - викну Љевин седајући у кола. -
Терај! Држи псе, Филипе!

Оставивши за собом све привредне и породичне бриге, Љевин је осећао тако велику
радост живота и очекивања, да му се није ни говорило. Осим тога, осећао је у себи оно
усредсређено узбуђење које осећа сваки ловац кад се приближава месту лова. Ако га је сад
нешто могло занимати, то би била једино питања: да ли ће наћи штогод у Колпенском риту;
како ће се Ласка показати у поређењу с Краком; и какве ће среће он бити данас у лову. Да се
не осрамоти пред овим новајлијом? Да Облонски не улови више од њега? - такође му
долажаше на памет.

Облонски је осећао то исто, и беше такође неразговоран. Само је Васењка Весловски без
престанка весело разговарао. Слушајући га сад, Љевину беше зазорно сећати се како је јуче

био неправичан према њему. Васењка је заиста био красан дечко, прост, добродушан и врло