Page 518 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VIII

Сутрадан, још даме не беху устале, а ловачки екипажи, чезе и таљиге стајаху крај улаза.
Ласка, која већ од зоре зна да ће ићи у лов, и сита се наскичала и наскакала, чучала је на
чезама поред кочијаша, и гледала узбуђено и с неодобравањем у врата на којима се још
никако не појављиваху ловци. Први изиђе Васењка Весловски, у великим новим чизмама
које су му допирале до дебелих бутина, у зеленој блузи са припасаном новом фишеклијом, у

капици са тракама, и са новом енглеском пушком без ремника и ручице. Ласка му притрча,
поздрави га, и скачући упита на свој начин да ли ће скоро и они изићи, али не добивши од
њега одговора врати се на своје место очекивања, ућута се окренувши главу у страну и
начуљивши једно уво. Напослетку врата се с треском отворише, и излете вртећи се и
претурајући се у ваздуху, Крак, жућкасто - пегави птичар Степана Аркадијевича, а изиђе и
сам Степан Аркадијевич с пушком у руци и цигаром у устима.

»Шибе, шибе, Крак!« подвикиваше он умиљато псу који се пропињаше, удараше га
шапама по трбуху и грудима закачињући њима за ловачку торбу. Степан Аркадијевич имао је
на себи опанке, обојке, отрцане панталоне и кратак капут. На глави, остаци некаквог

шешира, али пушка новог система као играчка, а ловачка торба и фишеклија, иако похабане,
беху од најбољег материјала.
Васењка Весловски није досада разумевао прави ловачки кицошлук - бити у ритама, али
имати ловачки прибор најбољег квалитета. Он је то разумео сад посматрајући Степана

Аркадијевича како у овим дроњцима блиста својом елегантном, урањеном и веселом
господском фигуром - и реши да се за идући лов неизоставно тако опреми.

- А шта је с нашим домаћином? - упита он.
- Млада жена - смешећи се рече Степан Аркадијевич.

- Да, и тако дивна.

- Био је већ обучен. Сигурно је опет отрчао до ње.
Степан Аркадијевич је погодио. Љевин беше поново отрчао жени да је још једанпут

упита: да ли му је опростила јучерашњу глупост, и да је још замоли да, бога ради, буде
смотренија. Главно, да буде што даље од деце, она је увек могу гурнути. А затим, требало је
још једном добити потврду да се не срдн на њега што одлази на два дана, и још је замолити
да неизоставно пошље цедуљицу сутра ујутро, по човеку који ће појахати до ловаца, да
напише макар две речи, колико да зна да је она добро.

Као и увек, њој је било тешко да се за два дана растане с мужем, али кад виде његову
живахну фигуру која се чинила особито велика и снажна у ловачким чизмама и белој блузи,
и некакав непојмљив за њу сјај ловачког узбуђења, она, због његове радости, заборави своје
огорчење, и весело се опрости с њим.