Page 509 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

V

»Варвара Андрејевна, кад сам био још врло млад, створио сам себи идеал жене коју ћу
заволети и коју бих био срећан да назовем својом женом. Проживео сам дуги низ година, и
сад сам први пут у вама нашао оно што сам тражио. Ја вас волим и тражим вашу руку.«

Сергије Иванович говорио је то у себи кад је био на десет корака од Варењке. Спустив се
на колена и заклањајући печурку руком од Грише, Варењка је звала малу Машу.

- Овамо, овамо! Ви мали! Много! - говорила је она својим љупким гласом из груди.
Угледавши Сергија Ивановича који јој се приближавао, она се не диже нити промени

положај; али њему је све говорило да она осећа његово примицање и да му се радује.
- Јесте ли нашли штогод? - упита она окрећући му своје лепо, тихо насмејано лице.

- Ниједне - рече Сергије Иванович. - А ви?

Она му не одговори заузета децом која је окружише.
- Још ову, поред гранчице - показа она малој Маши малу печурку, пресечену преко свога
гипког ружичастог клобука сувом травчицом испод које је пробила. Варењка устаде кад

Маша откиде печурку и преломи је на две беле половине. - То ме подсећа на детињство -
додаде она, одмичући се од деце заједно са Сергијем Ивановичем.

Прођоше ћутке неколико корака. Варењка је видела да он хоће да говори, досетила се и о
чему, и обамирала је од радосног узбуђења и страха. Одмакоше тако далеко да их већ нико
није могао чути, али он још не почињаше да говори. Варењка је више волела да се ћути.
После ћутања моћи ће лакше казати оно што су хтели да кажу, него ли после речи о
печуркама; али и преко воље, као случајно, Варењка рече:

- Дакле ништа нисте нашли? Уосталом, у средини шуме увек их је мање.

Сергије Иванович уздахну и ништа не одговори. Било му је криво што је почела да говори
о печуркама. Он хтеде да је врати на оне прве речи о њеном детињству, али, преко воље,
поћутавши неко време, учини напомену на њене последње речи.

- Чуо сам само да се та врста печурке налази поглавито с краја, мада не умем да их
разликујем.

Прође још неколико минута; они одмакоше још даље од деце и беху потпуно сами.
Варењкино срце куцало је тако да је чула његово куцање; осећала је да црвени, бледи, и опет
црвени.

Бити жена таквог човека као што је Кознишов, после свога положаја код госпође Штал,
чинило јој се као врхунац среће. Осим тога, она беше готово уверена да је заљубљена у њега.
И сад се то има решити. Беше је страх. Бојала се и онога што ће он рећи, и онога што неће