Page 506 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

посао као што волим тебе... у последње време, ја радим сав посао као неку задану лекцију.

- А шта ћеш онда рећи за тату? - упита Кити.
- Је ли и он рђав што ништа није радио за општу ствар?

- Он? Не. Али треба имати простоту, јасноћу и доброту као у твога оца; а имам ли ја то?
Ја не радим, и мучим се. Све си то ти учинила. Док није било тебе, и још није било тога -
рече он погледавши у њен трбух, што она разумеде - ја сам сву своју снагу улагао у посао, а

сад не могу, и гризе ме савест; радим баш као задану лекцију, претварам се...
- А да ли би се сад променио са Сергијем Ивановичем? - рече Кити. - Да ли би хтео да
радиш на том општем послу и да волиш ту задану лекцију као он, и ништа више?

- Разуме се, не - рече Љевин. - Уосталом, ја сам тако срећан да ништа не разумем... А ти
мислиш да ће он данас запросити Варењку? - додаде он, поћутавши.

- И мислим, и не. Али бих много желела. Чекај, стани. - Она се наже и откиде крај пута
трчужак. - Ево, број: хоће запросити, неће запросити - рече она пружајући му цветић.

- Хоће, неће - говорио је Љевин кидајући беле уске листиће.

- Не, не! - ухвативши га за руку заустави га Кити, која је с узбуђењем пратила кретање
његових прстију. - Откинуо си два.
- Добро, онда овај мали нећу рачунати - рече Љевин, откидајући кратак закржљали

листић. - Ево стигоше и кола.
- Да ниси уморна, Кити? - довикну кнегиња.

- Нимало.

- Иначе, седи у кола, ако су коњи мирни, па нека возе полако.

А није вредело седати у кола. Били су већ близу места, и сви пођоше пешице.