Page 512 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Љевинову лекцију, и приметивши да он не ради онако како је радио учитељ у Москви,
збуњена и старајући се да не увреди Љевина, одлучио изјави да лекције треба прелазити по
књизи онако као учитељ, и да је боље да то она сама ради. Љевину беше криво на Степана
Аркадијевича: небрижљив какав је, не води рачуна о настави он, него оставља да то ради

мати, која се у томе није разумевала; беше му криво и на учитеље, који тако рђаво уче децу;
али обећа свастици да ће наставу вршити онако како она жели. И настави рад са Гришом не
на свој начин, већ по књизи, и зато без воље, и чешће заборављајући време лекције. Тако је
било и данас.

- Идем ја, Доли, седи само - рече Љевин. - Све ћемо по пропису и по књизи. Само, кад
Стива дође, ићи ћемо у лов, и тада ће се лекције пропуштати.

Љевин оде Гриши.
Исту понуду је Варењка предложила Кити. Варењка је умела да буде од користи и у
срећном, уређеном Љевиновом дому. - Ја ћу наредити за вечеру, ви само седите - рече и пође

ка Агафји Михаиловној.
- Да, да, сигурно нису нашли пилића. Онда нека узму од наших... - рече Кити.

- Договоривши се с Агафјом Михаиловном - и Варењка се изгуби с њом.

- Како је љупка ова девојка! - рече кнегиња.

- Не само љупка, maman, већ дивна, какве нигде нема.
- Дакле, данас очекујете Степана Аркадијевича? - рече Сергије Иванович очевидно не
желећи да се наставља разговор о Варењки. - Тешко би било наћи две својте које би мање
личиле једна на другу - рече он с тананим осмејком. - Један, окретан, и живи само у друштву,

као риба у води; други - наш Костја - жив, хитар, осетљив за све, али чим је у друштву, или
обамре, или се узалудно праћака као риба на земљи.

- Јест, он је врло лакомислен - рече кнегиња обраћајући се Сергеју Ивановичу. - Ја сам
баш хтела да вас молим да му говорите: како је немогућно да она (кнегиња показа на Кити)
остане овде, она неизоставно треба да дође у Москву. Он каже: добавићемо доктора овамо...

- Maman, он ће све учинити, он на све пристаје - рече Кити као срдећи се на матер што
Сергија Ивановича позива за судију у тој ствари.

Усред њихова разговора зачу се на стази фркање коња и звук точкова по шљунку.
Још Доли не стиже да устане и да пође у сусрет мужу, кад доле, кроз прозор собе у којој је
Гриша учио, искочи Љевин и спусти и Гришу.

- Ево Стива! - викну испод балкона Љевин.

- Ми смо свршили, Доли, не брини! - додаде, и као дечко потрча у сусрет екипажу.
[169]
- Is, ea, id, ejus, ejus, ejus! - викао је Гриша подскакујући по стази.

- И још неко. Сигурно тата! - викну Љевин зауставивши се на почетку стазе. - Кити, не
иди низ стрме степенице, већ наоколо.

Али Љевин се преварио кад је мислио да у колима седи стари кнез. Приближивши се
колима он спази, поред Степана Аркадијевича, не кнеза, већ лепог, пуначког младића у
шкотској капи са дугачким тракама позади. То је био Васењка Весловски, друго - братучед
Шчербацких, петроградско - московски сјајни младић, »изванредан дечко и страстан ловац«,