Page 505 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

само духовним животом. Одвећ је чист, и високе душе човек.

- Како то? Зар би га ово унизило?
- Не; али он је тако навикао да живи само духовним животом, да се не може помирити са
стварношћу, а Варељка је ипак стварност.

Љевин је сад већ био навикао да смело изговара своју мисао, не трудећи се да је одева у
тачне речи; знао је да ће жена, у оваквим љубавним тренуцима као сад, разумети шта он xоће

да каже, већ по наговештају, и она га је збиља разумела.
- Да, али у њој нема оне стварности која је у мени; уверена сам да мене он никад не би
заволео. Она је сва духовна.

- Ах, не, он те врло воли; и мени је тако пријатно што те сви моји воле...

- Јест, он је добар према мени, али...
- Али није тако као с покојним Николицом... вас двоје сте се заволели - доврши Љевин. -

Отворено треба говорити - додаде он. - Ја понекад пребацујем себи; али све се свршава тиме
да се заборавља. Ах, како је то био страшан и диван човек... Да, а о чему смо управо
говорили? - поћутавши рече Љевин.

- Ти мислиш да се он не може заљубити - преводећи на свој језик, рече Кити.
- Не да се не може заљубити - смешећи се рече Љевин - него он нема оне слабости која је

потребна... Увек сам му завидео; чак и сад, кад сам тако срећан, завидим му.
- Завидиш му што не може да се заљуби?

- Завидим му што је бољи од мене - смешећи се рече Љевин. - Он не живи за себе. Сав
његов живот потчињен је дужности. И зато он може да буде миран и задовољан.

- А ти? - с подругљивим, љубавним осмејком рече Кити.

Кити никако не би могла дати израза току мисли који ју је гонио да се смеши; али
последњи закључак био би: њен муж се одушевљана братом, себе унижава пред њим, и то је
неискрено. Кити је знала да та његова неискреност долази услед љубави према брату, услед
осећања зазора што је сувише срећан, а особито услед његове неодољиве жеље да буде бољи -
она је то волела у њему, и зато се осмејкивала.

- А ти? Због чега си незадовољан? - упита она са истим осмејком.

Њена сумња у његово незадовољство собом беше Љевину пријатна, и он је несвесно
изазиваше да му каже узроке своје сумње.
Ја сам срећан, али сам незадовољан собом… - рече он.

- Па како можеш бити незадовољан кад си срећан?

- То јест, како да кажем?... У души, ја ништа више не желим него да се ти не спотакнеш.
Ах, не сме се тако скакати! - прекиде он свој разговор корећи је што је учинила одвећ брз
покрет прелазећи преко гране која је лежала на стазици. - Али кад размишљам о себи и
поредим себе с другима, особито с братом, онда осећам да сам рђав.

-- Али у чему? - с оним истим осмејком настави Кити. Зар ти не радиш такође за друге? А
твоји салаши, твоје газдинство, твоја књига?...

- Не, ја осећам, а особито сад, да си ти крива - рече он стегнувши јој руку - што је све не
онако како би морало бити. Све то радим ја тек онако, овлаш. Кад бих могао волети свој