Page 435 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

на нове распореде госпођине у смочари; видео је да је Кити необично љупка кад смејући се и
плачући долази да му јави како је девојка Маша, по навици, сматра за госпођицу, и због тога
је нико не слуша. То му се чинило љупко, али, чудновато, мислио је да би без тога било боље.

Он није знао за промену коју је она у себи осећала. Кад јој се у родитељској кући понекад
прохтело да једе купуса с квасом, или бомбона, ни једно ни друго није могла добити; а сад је
могла наручити шта је хтела, могла је купити гомиле бомбона, потрошити новаца колико је
хтела, и поручити посластице какве је хтела.

С радошћу је сањала о Долином доласку с децом, нарочито зато што ће сад моћи за свако
дете поручити њему најомиљеније колаче, а Доли ће умети да оцени њено ново уређење. Она
сама није знала зашто је домаће газдинство тако неодољиво привлачи. Инстинктивно

осећајући близину пролећа, и знајући да ће бити и непогода, она је, како је умела, свијала
своје гнездо, и хитала је, истовремено, и да га прави, и да учи како се то ради.
Ова ситна забринутост Китина, тако супротна Љевиновом идеалу о узвишеној срећи

првога времена, беше једно од његових разочарања; али та љупка забринутост, чији смисао
он није разумевао, а уједно није могао да је не воли, беше и једна од нових дражи.

Друго разочарање, и драж, биле су свађе. Љевин никад није могао замислити да између
њега и жене могу постојати друкчији односи осим нежних, љубавних, и достојних
поштовања - кад се одједном, још првих дана, тако посвађаше да му она рече: да је не воли,
да воли само себе, и заплака се и поче одмахивати рукама.

Прва њихова свађа произишла је отуда што је Љевин отишао на нови салаш и задржао се
пола сата дуже, зато што је ударио преким путем, па залутао. Он се враћао кући мислећи само
о њој, о њеној љубави, о својој срећи, и што се ближе примицао, све се више разгарала
његова нежност према њој. Утрча у собу с оним истим, и по нечем још јачим осећањем него
што беше онај кад је отишао Шчербацкима да тражи њену руку. И одједном, срета га мрачан
израз који никада није видео на њој. Он хтеде да је пољуби, али га она отисну.

- Шта ти је?

- Ти си расположен... - поче она, желећи да буде мирно заједљива.

Али тек што је отворила уста, прекорне речи бесмислене љубоморе, и свега што ју је
мучило за ово пола сата које је провела седећи непомично крај прозора, отеше јој се из
груди. Тада тек он разумеде оно што није разумео кад ју је после венчања повео из цркве.
Сад је знао да она не само да му је блиска, него да он сада не зна где се свршава она и где
почиње он. Схватио је то по мучном осећању раздвојености које је осетио тога тренутка. У
први мах, он се нађе увређен, али у исти мах осети да га она не може увредити, јер је она
била што што и он. У првом тренутку осећао се као човек који изненада добије јак ударац у

леђа, па се љути, и, жељан освете, окреће се да нађе кривца, и увери се да је сам себе
нехотице ударио, да нема на кога да се љути, и да треба да претрпи и да утиша бол.

Никад доцније није то тако јако осећао, али први пут се дуго није могао прибрати.
Природно осећање захтевало је од њега да се оправда, да докаже њену кривицу; али доказати
њену кривицу значило би раздражити је још више, и појачати ону свађу која је узрок целог
јада. Нешто га је вукло да скине кривицу са себе, и пренесе је на њу; друго осећање, пак, јаче
од првога, говорило му је да уколико је могућно пре заглади ову свађу, не даје јој да се повећа.
Да остане тако неправичпо окривљен, било је тешко; али да се оправда и да нанесе њој бол,
било је још горе. Као кад човека у полусну мучи неки бол, Љевин је хтео да откине и одбаци