Page 430 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XII

Ана и Вронски већ се одавно згледаху и сажаљеваху паметну брбљивост свога пријатеља;
напослетку, Вронски, не чекајући домаћина, приђе другој слици.

- Ах, како је дивна! Каква красота! Чудо! Каква дивота! - почеше они у један глас.
»Шта ли им се тако допало?« помисли Михаилов. Он је већ и заборавио ту слику,
израђену пре три године. Заборавио је све муке и одушевљења која је преживео с том сликом,

кад га је она сама неколико месеци и дању и ноћу занимала; заборавио је, као што је увек
заборављао завршене слике. Чак није волео ни да их гледа, и изложио је ову само зато што је
очекивао Енглеза који је желео да је купи.

- То је онако, давнашња студија - рече он.
- Како је лепа! - рече Гољењишчев очевидно осетивши лепоту слике.

Два дечака, у хладу под врбом, пецали су рибу. Један од њих, старији, тек што беше хитнуо
удицу пажљиво је удешавао пловак иза жбуна, сав занет тим послом; други, млађи, лежао је
на трави, наслонио главу плавих коса на руке, и гледао замишљеним плавим очима у воду. О

чему ли је мислио?
Усxићење гледалаца пред овом његовом сликом покрену у Михаилову пређашње узбуђење;
али он се бојао и није волео празно осећање према прошлости, и зато хтеде да скрене пажњу

посетилаца на трећу слику, иако су му биле пријатне ове похвале.
Вронски тад упита да ли је слика на продају. За Михаилона, узбуђеног овом посетом,

разговор о новчаиим стварима био је сад веома непријатан.
- Она је изложена за продају - одговори он натмуривши се.

Кад посетиоци одоше, Михаилов седе према слици Пилата и Христа, и у памети понови
све што су посетиоци рекли, и оно што су подразумевали, мада мису рекли. И чудновато, оно
што је имало за њ вредност док су били ту, и док се он мислено преносио на њихово
гледиште, сад одједном изгуби сваки значај. Он поче гледати на своју слику пуним својим

уметничким погледом, и уђе у оно стање уверености о савршенству, и према томе и о значају
своје слике, које му је потребно ради оне напрегнутости која искључује све друге интересе, и
која му једино даје могућност да ради.

Међутим, нога Христова ипак није била добра. Он узе палету и поче радити.
Поправљајући ногу, непрестано загледаше у Јованову прилику у позадини, коју посетиоци
нису ни приметили, а која је, он је то знао, била врхунац савршенства. Кад заврши ногу, хтеде
да се лати и те прилике, али се осети сувише узбуђен за то. Исто тако није могао радити ни
кад је био хладан, као ни онда кад је бивао сувише разнежен, ни кад је све сувише добро
видео. Био је само један степен на томе прелазу од хладноће ка надахнућу, на којем је рад био