Page 431 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

могућан. А сад је био одвећ узбуђен. Хтеде да покрије слику, па се заустави, и држећи руком
застирач, и смешећи се блажено, дуго је гледао у прилику Јованову. Најзад, тужно се
одвајајући, спусти застирач, и уморан, али срећан, пође кући.

Вронски, Ана и Гољењишчев враћајући се кући беху особито живахни и весели. Говорили
су о Михаилову и његовим сликама. Реч таленат под којом су они разумевали урођену, готово
физичку способност, независну од ума и срца, и којом су хтели да именују све што
преживљује уметник, врло често се чула у њиховом разговору, јер им је она била потребна да
изразе оно о чему нису имали појма, а о чему су хтели да говоре. Говорили су да се

Михаилову таленат не може оспорити, али да се његов таленат није могао развити услед
недостатка у образовању - заједничка невоља наших руских уметника. Слика дечака остаде
им у памети, и мало мало па се враћаху на њу. »Каква красота! Како му је то пошло за руком,
и како је све просто! Он и не зна колико је лепа! Да, не треба пропустити, треба је купити«,
говорио је Вронски.