Page 426 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XI

Кад уђе у атеље, Михаилов још једанпут прегледа госте, и у својој уобразиљи забележи и
израз лица Вронског, особито његових јагодица. Без обзира на то што је његово уметничко
осећање радило без престанка, прибирало себи материјал; без обзира на то што је осећао све
веће узбуђење што се више приближавао тренутак оцењивања његовог рада, он је, брзо и
танано, по неприметним знацима, састављао себи појам о овим лицима. Тај (Гољењишчев),

био је овдашњи Рус. Михаилов се није сећао ни његовог презимена, ни где га је срео, ни шта
је с њим говорио. Сећао се само његовог лица, као што се сећао свих лица која је некада
виђао; али се исто тако сећао да је то било једно од оних лица која су била смештена, у
његовој уобразиљи, у огромном одељку лажно - значајних и сиромашних по изразу лица.
Велика коса и веома отворено чело придавали су спољашњи значај лицу на којем се налазио
мали, детињасти немиран израз, усредсређен изнад уске носне кости. Вронски и Карењина,
по мишљењу Михаилова, морали су бити знатни и богати Руси који у уметности ништа не

разумеју, као и сви богати Руси, али се претварају да воле и цене уметност. »Извесно су
прегледали све старине, и сада обилазе атељеа нових: шарлатана Немца, будалу
[148]
прерафаелита Енглеза, па су дошли и код мене, тек да употпуне«, мислио је он.
Врло је добро знао начин дилетаната (уколико су били паметнији утолико горе), који
разгледају атељеа савремених уметника само зато да би имали права да кажу како је

уметност пала, и како, што више гледаш нове, тим више увиђаш како су стари велики
мајстори недостижни. Све је то он очекивао, све је то видео на њиховим лицима, видео у
оној равнодушној немарности с којом су разговарали међу собом, гледали манекене и
попрсја, и слободно шетали очекујући да сликар открије слику. Али, без обзира на то, за све
време док је превртао цртеже, подизао завесе и скидао застирач, осећао је велико узбуђење, и
утолико веће што, иако су сви знатни и богати Руси, по његовом мишљењу, морали бити

животиње и будале, што му се и Вронски, а особито Ана, допадаху.
- Ево, ако је по вољи? - рече он одмичући се у страну својим гегајућим кораком и
показујући слику. - То је Пилатово саветовање. Матеја, глава XXVII - рече, и осети да му се

усне почињу трести од узбуђења. Измаче се и стаде иза њих.
За неколико секунада, док су посетиоци ћутке гледали у слику, Михаилов је такође гледао

у њу, и гледао равнодушним, туђим оком. За ових неколико секунада он је унапред био уверен
да ће гледаоци дати највиши и најправичнији суд, баш ти посетиоци које је тако презирао
још пре неколико минута. Он заборави све што је мислио о својој слици раније, за три године
док ју је радио; заборави све добре стране њене које за њега беху несумњиве; гледао је сада
слику њиховим, равнодушним, страним, повим погледом, и није видео у њој ничега доброг.
На првом месту је видео зловољно лице Пилатово и мирно лице Христово; а на другом месту
прилике Пилатових чиновника, и лице Јованово које гледа шта се догађа. Свако од тих лица,