Page 95 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Što duže živim, sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.

*

Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primer, oni osećaju potrebu da se bacaju jedno
na drugo (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima, cvetom, loptom, snegom,
mrvicama sa stola. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na devojku „zlatnom
jabukom“.)

*

Svuda u svetu, a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama, možete na dva načina da
se odbranite i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i - poštede. Prvi je: da
stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne sme i ne može ništa. Drugi je: da
pokažete takvu ravnodušnost prema novcu, vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu da
vam i opet - ne može niko ništa.

*

Istinski mudar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici, svakog trenutka imao pred očima
beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i
društvenim odnosima, i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom
mišljenju i svima svojim postupcima.

*

Pustite, za čas-dva, da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti, da budem njen vesnik,
onaj koji je sprovodi i ispraća.

Vi koji volite život - a ko ga u osnovi osnove ne voli? - ne zazirite ni od ovakve moje
pesme; ona nije neprijatelj života nego njegov drug, šapat i muzika koja kao romorenje
vode prati tok životnih sokova.

Muzika prolaznosti, to je glas onoga što je bilo, što jeste, i što će opet negde i za nekog
biti, onog što traje u večitom nestajanju. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže
tihu melodiju prolaznosti. Nemojte je prekidati ni poricati, ni pokušavati da je nadvičete.
Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna životu kome ne znamo početka ni kraja, u koji
nas niko nije zvao, koji nam niko nije dao, iz kojeg moramo izići pre ili posle, iako ne
znamo kako ni kada, zašto ni kuda.

Ne zazirite od te pesme!

Prolaznost, to je jedini nama pristupni vid trajanja, jer što ne prolazi, to je isto kao i mrtvo
ili nerođeno. Prolaznost, to je život sam, najjače i veliko naše osećanje toga života. Ona je
ono što smo, u stvari, mi.

*

Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s
visoka sa ostalim svetom. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito
ružna vrsta ljudi. Svojim izdizanjem a nipodaštavanjem svega oko sebe, oni u stvari celog