Page 91 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 91

neizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire, i vaskrsava; i sve to što
       mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga na izgled puno protivrečnosti, teško
       shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu.


                                                            *


       Između nas i našeg tela postoji i uvek je postojao grdan nesporazum. „Naše telo“,
       kažemo, ne znajući šta govorimo, dok bi ono, kad bi uopšte govorilo, reklo uvek samo:
       „mi“. Oduvek smo se koristili njime služeći svojim nagonima i potrebama ili misleći da im
       služimo, ali ono je znalo što je znalo i što mi nismo ni slutiti mogli. Bolje rečeno, ono je bilo
       ono što jeste i što jedino može da bude: jedan od bezbrojnih oblika u okeanu stvorenja i
       pojava kome ne možemo dogledati kraja, isto kao što mu ne znamo izvor ni početak.
       Razmišljajući o tom „svom“ telu i tražeći - naravno uzaludno - smisao koji ono nema, mi
       smo ga čas nazivali zemnim blatom i okovom našeg duha, a čas gledali u njemu hram koji
       je za svoje prebivalište sagradio neki bog.


                                                            *


       Šta je to što u mozgovima pojedinaca budi neljudske želje i pomisli i što ih nagoni da bez
       vidljiva smisla i razloga izazivaju oko sebe sudare i nesreće i teška stradanja koja obično
       pogađaju nevine, a njima samima ne donose ni mira ni zadovoljstva ni neke vidljive
       koristi? Na to pitanje nema odgovora, i zato će se ono ponavljati doveka, dok god ima
       ljudi koji nevini pate.


                                                            *


       Kome se, ma i samo delimično i trenutno, ukazala istinska sudbina čovekova, taj ne može
       više imati nepomućene radosti; taj više ne može bez duboke žalosti gledati na ljudsko
       stvorenje koje stupa u sunčevu arenu, na krivudav put sa znanim svršetkom. Sastavljen
       samo od neprocenjivih elemenata iz nepoznatih, uzvišenih svetova, čovek se rađa da bi
       ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada, i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju se
       slavu rađa ni za čiju porugu propada. Blesne za trenutak u sudarima protivrečnosti od
       kojih je sastavljen, mine pored drugih ljudi, a ni pogledima ne mogu jedni drugima da kažu
       vaskoliki jad svojih sudbina. Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju, drugi
                                                             35
       rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija.

                                                            *


       Možda će sve protivrečnosti i sve teškoće koje su nas pratile i mučile celog našeg veka
       naći svoje rešenje negde na kraju, u poslednjim trenucima, kad nam se otkrije istina da
       ništa od svega toga nije bilo važno, čak da nije bilo ni stvarno. Znači: tužno rešenje.

                                                            *


       Sagoreo je bez sjaja i plamena.

                                                            *


       Kobno je i razorno dejstvo starosti koje nam skraćuje trajanje sna, a produžuje stanje
       budnosti i mučne jave. Ono troši našu snagu, umanjuje našu preduzimljivost, usporava
   86   87   88   89   90   91   92   93   94   95   96