Page 90 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka
nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.

*

Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i
sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život
vezuje.

*

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz
toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini
slučajeva, oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini,
prema vremenu u kome žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni
svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog
toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli, i
što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta
ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno i pravovremeno njihov put, ili tek toliko da
vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale. Zbog svega
toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno
posrću, sudaraju se sa okolinom, i pre ili posle propadaju.

*

Žrtva

Šta je pravednije i bolje, preče, dostojnije našega divljenja: rušenje ili građenje? Ko je u
pravu, onaj koji gradi ili onaj koji razgrađuje? To je nemoguće presuditi i kazati. Građenje i
rušenje su dva lica naše ljudske sudbine, dva oprečna vida iste nužnosti. Gradi se i ruši
sa istim smislom, iako sa suprotnim ciljevima. Ali žrtva kojom plaćamo građenje ili rušenje
uvek je svetinja i ostaje kao svetinja iznad svih građenja i rušenja.

*

Pravo očajanje može da obuzme čoveka kad kod onih koje smatra bliskim umesto
razumevanja i usrdne pomoći naiđe na hladne, oštroumne analize svojih shvatanja i
postupaka.

*

Izgledao je kao da je neko uzeo njegove razasute kosti i mišiće, zašio ih u tuđu, preširoku
kožu, oživeo i stavio ponovo u kružno kretanje živih bića.

*

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu oko sebe i životu koji živimo. Tek velike i
nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo
bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i
mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do
samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa,