Page 93 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 93

Velike snage, koje mi volimo da nazivamo „slepim“, dejstvuju u prostorima oko nas,
       sudaraju se, lome i gube. One žive i rade u nama, nose nas, vitlaju, uz učešće naše svesti
       ili bez nje.


                                                            *


       Čovek, u stvari, tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko
       njega, šta je dobro i pravo a šta nije, da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna
       čoveka da čuje sud o svojim postupcima. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj
       pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta, naše strasti i
       naši interesi smanjuju ili uveličavaju, osvetljavaju ili zamračuju, do bezobličja.


                                                            *


       Čovek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo.


                                                            *

       To je bio ćutljiv i uzdržljiv čovek. A kad je govorio, bilo je očigledno da pazi o čemu će
       govoriti i šta će kazati. Isto tako kad bi se, posle dužeg oklevanja, rešio da nešto uradi,
       činio je to sa mnogo opreznosti i ni u jednom poslu nije išao do kraja, izbegavajući, gde
       god se može, sudare i sukobe, tako da je svaki njegov posao imao nepravilan i krivudav
       izgled.


       Sve je to stvaralo oko čoveka neku i tajanstvenu i nesimpatičnu atmosferu. Jer što god bi
       rekao, teško je bilo verovati da je to sve što o tome zna; i što god bi uradio, bilo je jasno
       da to nije sve što može ni upravo ono što hoće. Neiskren i dvoličan čovek.


       U stvari, on nije toliko bio nepoverljiv prema drugima koliko prema samom sebi. I govorio
       je malo i oprezno i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno, jer nikad nije znao šta sve
       može u govoru reći ili pri delanju učiniti. Znao je da sebe ne poznaje, i da svoje reči i
       postupke ne ume da predvidi.


                                                            *

       „Dormire sotto la volta nera...“


       Peva jak glas poznatu melodiju. A ja se pitam otkud ovim ljudima, koji smrt neprestano
       zamišljaju i nazivaju snom, ta sigurnost da će zaista moći mirno spavati, i da neće i tamo
       patiti od nesanice, ili od ružnih snova.


       X-

       Ja sam ponekad silazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem. I
       patio sam - niko ne zna i ne sluti koliko - pre silaženja, u ponoru, i po izlasku iz njega. Ne
       znam zašto ni čemu sva ta patnja. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva
       objašnjenja?


       I sve neka je prosto, samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora.


                                                            *
   88   89   90   91   92   93   94   95   96   97   98