Page 99 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizovanog društva, to je voljno služenje obziru,
koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi, i koje je glavni i
najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. Kad ti obziri stanu da
popuštaju i postanu predmet kritike i ironije, znak je da je društvo osuđeno, da su njegova
zla pretegnula, da brže ili sporije ide svojoj propasti, i da su prvi oblici novog društva na
pomolu.

*

U čoveku postoji nepoznata ali ograničena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se,
već prema prilikama, vezuje za ljude ili stvari, zemlje, ideje ili verovanja.

*

Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje, kad
čovek oseća da je izgubljen, on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada
pritešnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje do jedna misao, obična i slaba, ali jedina. I
čovek se hvata za nju. I misli.

Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i
drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim
izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. Znači da ne moramo
prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu, svudašnju, potpunu i konačnu, ma kako
ona izgledala očigledna.

U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti
spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku
kad sve izgleda izgubljeno.

Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogućnost njenog postojanja u
nama.

*

Dođe trenutak kad osetih snažno i neobično, a odjednom, ne više jedan, izdvojen utisak
sveta oko sebe, nego samu sveobuhvatnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu.
Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se
u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo
jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo.
I ništa više. I sve u tome.

U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom
prelazu, među rekom automobila, koji opominju piskom, dok me njihovi šoferi začuđeno -
ljutito gledaju.

*

Ako pravim linijama povežemo među sobom razne religiozne i filosofske sisteme, kao i
društvena uređenja i velike ljudske misaone i materijalne pothvate uopšte, mi vidimo
jedno: od samog početka svoga postojanja čovečanstvo (ili bolje rečeno čovek u njemu)
stalno se oslobađa i spasava, traži bolje, ma i privremeno rešenje, ili spasonosni izlaz.