Page 100 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 100
Jasno vidimo tu težnju, ali nekog izlaza ni spasenja, pravog izlaza ni punog spasenja, ne
vidimo.
*
Čuda se ne dešavaju. To znam i to je oduvek i zauvek utvrđeno u samoj osnovi moga
načina mišljenja i moga osećanja sveta. Ali ipak ima nešto što liči na čudo, a to je - naša
neuništiva i neobjašnjiva ljudska potreba za čudom.
*
Najlepši dar, to je igra. Stani! Već netačno, iako kazano u najboljem uverenju, u zanosu
gotovo. Jeste, igra je najlepše što imamo, ali ona nije dar, ničiji i nikome. Sve može biti, ali
dar nije. Možda je došla sama, možda su je ljudi izmislili ili osvojili.
Kad je prvi čovek - a koji je među ljudima postojao i bio prvi čovek, to niko ne zna -
ispružio na suncu ruku, raširio prste i stao da prati igru njihove senke na beloj kamenoj
ploči, bio je već tada na najboljem putu da stvori igru. I, docnije, jedan od ljudi zaista je
ovladao igrom, samo joj to ime nije dao, a nazvana je tim lepim imenom mnogo docnije,
kad je igra već odavno postojala i na razne načine vladala ljudima. (Tako to uvek biva da
sva dobra, sve stvari i pojmovi, dobijaju ime tek docnije, kad već odavno postoje. Dobra
se stiču i osvajaju polagano i mučnim naporima kroz naraštaje, a imena nadevaju dokoni i
domišljati pojedinci koji sami ništa ne rade, ne stiču i ne osvajaju, nego se samo igraju.)
Sve to mi možemo da slutimo i nagađamo, sedeći na kamenoj klupi i prateći igru mnogih
ruku i jedne lopte.
Velika, duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu, pored tolikih rđavih: da nas
spasavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija, upravo tom svojom dužinom i težinom.
Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe, čovek postaje obazriv u zaključcima i
izbirljiv u izrazu.
*
U Budvi, na žalu. Odjednom mi se javila misao, ali kao tuđa, bez veze sa onim kako ja
inače mislim i šta radim. - Čini mi se da je cela živa vasiona posejana svestima, ovakvim
kao što je moja, i višim i nižim od nje. Sve su svesti u vasioni, ali ni u jednoj svesti nije
sadržana cela vasiona.
Mnogo teže mogu da zamislim mrtvu vasionu, tj. vasionu naseljenu mrtvim stvarima, u
kojoj ne živi nikakva svest.
I odmah se javlja pomisao da to što ja nazivam vasionom, sa svim onim što zamišljam u
njoj, i nije drugo do moja svest sa njenim vidikom, njenim granicama i njenim dometom.
Tako, i ne postoji neka vasiona koja je izvan naše svesti i koja se može objektivno utvrditi,
nego postoje bezbrojne vasione bezbrojnih svesti, kao nepregledni broj krugova; neki se
od njih seku, neki dodiruju, a neki i ne znaju jedan za drugog.
*